Vetar u kosi

Otvoren prozor.
Mrak.



Ne znam zašto,ali imam neopisivu potrebu da pišem svakodnevno,neiscrpno,zauvek.
Nemam toliko inspiracije koliko se kao davljenik za slamku hvatam za taj,jedini način da svetu neposredno kažem šta imam.

Ja sam drugačija.Umem da čekam,da pišem,a ako me pitate  umem li još nešto reći ću da umem sve,jer ne prihvatam činjenicu da postoji neko bolji od mene.

Mrzim suze.Volela bih da na kaputu imam džep dovoljno veliki da u njega stanu sve suze ovog sveta,i da nikad više ne vidim tužno dečije oko.
Znam da sam zaljubljena  onda kad ne mogu da zaspim jer je realnost konačno bolja od svih mojih snova.

Inspiraciju mi bude savršene zimske idile i stajanje na prozoru do kasno u noć.

Najviše na svetu intrigiraju me matematika i crna boja.
Imam navike koje nikada niko neće moći da promeni.
U tom smislu obožavam stagnaciju.U nekom drugom,plašim je se.

Vetar.


I opet škripa kapije.


Idem,
Zahladneće.