Lepa.

Opet sam noćas sanjala kako mi muškarac govori da sam lepa,a onda me pritiska,guši,ja se otimam i vrištim,a zatim se naprasno pojavljujem u otvorenom bioskopu,gledam u prazan ekran sa kutijom sladoleda u ruci,trudna.

Onda se budim,ugledam ovu sliku na ekranu i zamišljam se kao princezu koja ume da obasja svaki kut prostorije u kojoj se nađe,koja spava iza gomile baldahina na zrnu graška,tanana i nežna kao pero.

I odjednom volim svoje bucmaste obraze,volim svoja zakrivljena kolena,crte koje mi se pojave preko butina kad dugo stojim,svoju svetlo smeđu kosu sa nijansama crne,nokte koji su konačno narasli dovoljno da mi privuku pažnju svaki put kad spustim pogled ka rukama;volim i svoju  debelu donju usnu koja se tokom razgovora prečesto krivi praveći neke sopstvene grimase.

I prćasti nos kojeg će neko jednog dana obožavati da ljubi u jutra poput ovog.

I svoje veoma tanke obrve,i lepu nisku belih zuba koji se savršeno slivaju u osmeh.

I volim svoje srce,dovoljno veliko da u njega stanu sva ružičasta praskozorja,osmesi i sve tuge ovoga sveta.

Volim činjenicu da postoji moj neko ko će me gledati istim ovim očima i voleti me onom ljubavlju kojom ću ja voleti njega.I volim se jer nikada neću prestati da verujem u to,ma koliko me život i tuđa iskustva demantovali-ja sam stvorena da volim,da čuvam,da ljubim.

Moje ruke su stvorene da grle,da nose,da ljuljaju.Da maze i praštaju.

Moj san je stvoren da se sa nekim podeli.

Ustajem sa stolice,podvlačim je pod sto,pritiskam play i uz Moon River  se vraćam da dosanjam.

-Lepa si!

Lepa.