Obrisano

Prvi napad panike
Imala sam zbog tebe
Tačno se sećam dana kad si mi bez objašnjenja napisao:gotovo je. Kako sam preživela tu prvu nedelju, zaprepašćena činjenicom da ti neko može danas reći da te voli a sutra te ostaviti
Prošla je kriza i onda si mi
Opet iz čista mira napisao:želim da znam kako si..
Đavola si ti želeo da znaš kako sam, želeo si da se uveriš da sam loše..
Počelo je da me guši, da tutnji i lupa, znala sam o čemu je reč, pa sam se umila i legla čekajući da me prođe...I dočekala...
*
Od tada mi na stres reaguje prvo želudac, upozoravajući, pa pluća, preteći, pa kad izgubim dah počne i srce da treska, kad vidi da "nema dalje"... Ovih dana sam pod ogromnim stresom.
*
Elem, vraćam se često na tu prvu i poslednju epizodu napada straha,tuge i bespomoćnosti u jednom, i pitam se ne zašto sam sebi to dozvolila, već zašto si ostao u mom životu još pune TRI godine, zašto sam ti praštala sve i svašta iz dana u dan sve manje voleći sebe i sve više gomilajući kamenje na dušu...
*
Brisanje bivše sa društvenih mreža prevaziđeno je u prvom srednje. Zabolelo je. Ne sam čin brisanja nego hiljadito poniženje od tebe. To što si ti taj koji treba ogromnom gumicom da bude izbrisan. I jesi. Ostaju mi još demoni koje si mi ostavio..Jer si bio preveliki slabić da se sam izboriš sa njima.
Misliš da neću uspeti?
Gledaj me.

Suze

Plače mi se. Od nakupljenih nezadovoljstava,od neisplakane tuge, zgurane duboko u dušu, u pokušaju da ih sakrijem od sebe same. Od preteške obaveze i nedostatka samopouzdanja da se uhvatim u koštac sa problemima. Od nedelje. Od srceparajuće muzike iz komšiluka. Od kompleksa niže vrednosti. Od ponižavanja same sebe.
Plači...A onda manje piši, a više čitaj.

Sebi.

Volim te.

Volim te dok sklupčana na krevetu pišeš postove, a suze ti se kotrljaju iz zelenih očiju pravo na jastuk. Volim te dok pokušavaš da spremiš ispit za uslov,a evidentno su ti misli na drugom mestu. Volim te dok brineš tuđe brige i teško uzdišeš jer su nerešive. Volim te dok maštaš o Njemu, koji nikada neče biti tvoj iz nekih komplikovanijih razloga od ljubavi.

Volim te dok čistiš kuću do perfekcije, a znam da samo želiš nekog da zajedno napravite lom.

Volim te kad se ugojiš 3 kilograma kod majke jer ne smeš da je odbiješ jer ljudi oko tebe ubrzano gube majke. Volim te dok govoriš da se plašiš života, blaženo nesvesna toga da ga poslednjih 24god prilično kvalitetno živiš.

Volim te kad kuješ snove znajući da ćeš ih kad-tad ostvariti,sve do jednog.

Volim te kad meditiraš ali i kad si ceo dan nervozna. Volim te kad brineš o drugima više nego o sebi. Volim te dok si balava i nemirna,tužna i zgrčena,jer samo ja znam šta čekaš da te opusti...Znam šta te čeka, tako nežnu, s dušom na vetrometini i srcu za ceo svet...

Ljubav, prvo prema sebi pa prema ostalima.

Prvo od sebe, pa o

Smisao.

I onda,tek tako, u sekundi zivot izgubi smisao. Ne osecam nista. Sedim tu a raspadam se. Mrtva iznutra. Cak i borba protiv tog osecaja prestaje. Ponavljam kao mantru:ne placi, sutra ce biti bolje.
Ne placi...Sutra ce biti bolje...

Dvadesete

Nisam osoba od drame, kad mi vrata autobusa priklješte nogu ćutim i čekam da se nekim čudom otvore, kad mi slome srce ćutim i ispisujem gomile postova na blogovima koje niko ne čita, kad položim najteži ispit vodim samu sebe na sladoled i pivo i radujem se,ćutke.
A iznutra...vatromet.
Godine su me tako kvalitetno sjebale da sam ćutljiva za bitne stvari. Ne pričam nikom kako sam, ne detaljišem koga sam, s kim bih, šta ću. Brbljam ja o nebitnom, a i o tome sve ređe.
Praktikujem razne metode istraživanja i nadogradnje sopstvene ličnosti, za šta sam sigurna da dvadesete i služe, potajno se nadajući da sve radim kako treba i kad treba.
Treba mi neka baba Vanga da mi kaže-Saša nije za tebe, on je švaler, lažov i tvrdoglava kukavica, Dimitrije nije za tebe jer niste na istoj talasnoj dužini. Diži ruke od njih pre nego ih digneš od sebe.
*
Položila sam farmakologiju. Od tog dana verujem da sam supermen. Sve radim s lakoćom, učim, pevam, mršavim, kao da mi je neko skinuo kočnicu, kao da mi je Univerzum potvrdio svoje postojanje ovim redom: idealan profesor, idealna pitanja, idealna ocena. Sreća od koje srce iskače iz grudi. Težiću da taj osećaj zadržim što duže.
*
Putujem svom gradu i nadam se da ću ga sresti. I on mi je pre 6 dana rekao da ga nijedna neće voleti kao ja. Jeste, osim što ga nisam volela, i što mene nijedan neće zajebavati kao on. Čudne su te ljudske relacije u dvadesetima...Muškarci teže da te iskoriste, prijatelji da se okoriste, a ti ranjive duše i polovnog mozga ostani normalna u svemu tome i guraj kroz maglu gde te put nanese.
*
Bojim se izbora koje pravim. Šta ako su pogrešni? Sigurna sam da ću, čitajući ovo za 10 godina, reći ovoj sebi-e, ćurko jedna. Pa onda sijaset saveta koje ova Ja ni ne sluti. Šta bi sve trebalo uraditi i reći drugačije. Preostaje mi samo da saznam..
U tome je sigurno i lepota putovanja. Nemaš blagog pojma šta te čeka iza ćoška!😄

Trenuci

One trenutke, kada sam sedela u svoja 4 zida, imala želju da nekog pozovem ali ne i ideju koga bih, trenutke kada se suze smenjuju sa duzama jer smeha nema više, trenutke kad osetim potpuni gubitak svake ambicije,želje,motivacije,ideje o daljoj budućnosti,kad provedem 10 dana u krevetu ne radeći ništa,kad prekinem dijetu oko koje sam se lomila, kad odbrusim drugarici koja je poslednja osoba sa mrvicom strpljenja za mene, kad nemam želju da prošetam ali se forsiram da izađem makar kupila čokoladu i nastavila začarani krug, kad ne razgovaram sa rođenim bratom koji je moja duša i srce, kad me razočara iznova nešto što sam uradila pre 10 godina na primer...

Ove trenutke,kada sam kao besan pas zarobljena u svojoj glavi, nikada neću zaboraviti.

Moja jedina motivacija za disanje danas je:"Sa dna možeš samo na gore."

Želim

Želim da pišem,
pevam i
ljubim.
Želim da te sretnem
pomalo tuđeg
previše svog
željnog
nekog
da ga voliš
da me voliš
da zajedno šetamo
slušajući gitare na Kalemegdanu
nekih amatera
da pravimo planove
koji se nikada neće ostvariti
zato što će ih preteći nešto bolje,
lepše,
nešto što ispunjava
kao dugo željena želja
pa zaboravljena

Želim da obujem bele patike,
roze haljinicu
i uhvatim te jako za ruku
stisnem prstima
i kažem
Volim što si tu
što si blizu i što
se ne plašiš da ostaneš
Volim što si moje sunce,
moja nada,
što si motivacija i vetar
u leđa

Volim
Želim
da volim...
~proleće samo što nije,slušam Balaševića i učim,i pevam,i volim,volim i želim i gubim se u željama,slatko,neopisivo.

Jagorčevina.

Tata ju je doneo za osmi mart,u maloj saksiji,izvinjavajući se što je u transportu priklještio spljeskavši joj sve listove i crvene cvetiće.
Dugo sam želela da kupim saksijicu-druga,još otkad sam drvo života sahranila.
Obradovala me je čak i spljoštena jagorčevina. Prvog dana stavila sam je kraj prozora,ali ju je radijator dodatmo isušio. Htela sam da odustanem od nje, ali ju je mama preselila na moj radni sto i nalila s puno vode.
Sutradan,svi listovi i cvetovi su se prkosno uzdigli. Ta pojava je toliko živa i neverovatna da bih se zaklela da su mi zamenili saksiju novom. Dok ovo pišem, ispod ruku mi stoji knjiga iz predmeta koji tri godine pokušavam da položim. Pogled mi skreće ka saksiji i raširenim crvenim cvetovima.
Čoveče, kad može ona, pa zašto ne bih mogla i ja?

Prase.

Srećan rođendan, itd itd sklapam kulturnu poruku i pritiskam send.
Za manje od minut stiže još uljudnije:,,Hvala'' sa velikim smajlićem koji se smeši.
Srećan rođendan, dušo draga..Dao ti Bog sve što to tvoje veliko srce zaslužuje, dao ti dabogda da nikad nemaš grip koji toliko mrziš, dao ti slogu u porodici. dao ti motivaciju da diplomiraš, i neku..neku bolju od mene..
Da je golicaš svakog jutra. da se svađate zbog četkica za zube, da joj praviš voćnu salatu i nesebično je masiraš satima...Samo da ona to zasluži...
Ne, nisam se rastužila..Sunčan je dan. vredna sam od jutros, sve će biti okej..On će doći za vikend..On ne voli da masira..ne ume, jer ima premale ruke. On ne pita kako sam spavala. Ne golica.
Nema veze..Živ ti meni bio. Srećan, uspešan..daleko od mene.

Kap.

U ovoj godini najbolje što mi se desilo je prezasićenje obavezama.
To je bila kap koja je prelila čašu. Valjda je to ono što nam je svima potrebno da bismo usporili i sprečili dalje posledice.
Onda kad je moje telo na hiljadu načina odreagovalo na stres u jednom danu, rasklonila sam sve knjige sa stola, odradila sve moguće lekarske preglede i legla da spavam.
Probudila sam se 12 sati kasnije totalno nezainteresovana za svet oko sebe. Nova. Čiste glave...Preporođena.
Ono što shvatite kad 24h brinete za svoje zdravlje ili zdravlje nekog od najmilijih,jeste da vas apsolutno boli uvo za poene na kolokvijumu, izgubljenu godinu studija ili propale ljubavi. Hvala Bogu što sam to na vreme shvatila.
Danas je Bogojavljenje, dan kad mi se rodio mali smisao života u formi plavooke bratanice,i dan kad mi je majka preživela užasnu nesreću. Ove godine obe slave svoj prvi rođendan,pa i ja sa njima.
Ovog jutra obavljam jednu po jednu obavezu,i pevam,smejem se,zahvaljujem Bogu za svaku sekundu i svaki udah svakog od nas.
Ne umem da nadahnjujem druge...Umem da im se smešim.
Čašćavam sebe prvom kafom ovog meseca dok se spremam da izađem na sneg.
Vrela je, kao i srce u grudima.
Živo.
Srećno.
Zahvalno.

2017

Nisam mogla da budem sama, pa sam prešla 200km da ih vidim. Ponela sam i knjige,i sada, dok oni igraju karte a ona mi spava u krilu,listam tehnologiju izrade injekcija jednom rukom i nikad produktivnija nisam bila.
Zato želim da rodim troje dece, da nikad više ne osetim takvu usamljenost koja te natera da pređeš gomilu kilometara širom zemlje,ili nedajbože sveta,da bi s nekim popio čaj onda kad poželiš.
On će večeras piti kuvano vino,rekao je da je trebalo da dođem..Da nazdravimo našim prehladama,smrznutim rukama(njegove su ipak veće od mojih),vatrometu u ponoć..A ne zna da se moja novogodišnja želja već ostvarila kada sam ga upoznala.
Specijalan je dan za srpski narod, ali i za mene. Srce mi je puno i ovu sreću vežem crvenim kanapom,najjače,i oko nje mornarski čvor,zaključavam je u sanduk i ne dam je nikom.
Bože, daj ovakav spokoj svakom biću na planeti.
Daj nam zdravlja i empatije. Sve drugo će biti okej.
Srećan praznik,pravoslavci.

Naslov posta

Ostavila sam ga rečima:,,Ne mogu više.''
Kao da mi je godinama predstavljao teret, kao da je neki težak fizički napor koji me ubija.
Ne mogu više.
I pošla,okrenula se i produžila.
A danas opet ne mogu...
*
Od danas menjam sebe. Ne brojim koja mi je ovo suštinska promena u životu.Ali biće presudna.Ili ću pomoći sebi ili ću sistematski uništiti sve što sam gradila 23 godine.
Osećam se zarobljeno, beznadežno i bespomoćno.
2016 sumiram baš sada,ovog momenta, dan pred ispit koji,naravno,nisam spremila.
Mamin potres mozga, moja obnova godine, užasna cimerka, raskid dugogodišnje veze, drugaričina smrt, bratovi problemi sa srcem, dedin šlog.

Pa i mašina bi popustila.Šrafovi bi poispadali i otišli u..peršun.
Juče sam se bez razloga raspala. Bila sam na kongresu i slušala o terapiji nečega, a razmišljala o neizlečivom. Plakala sam i još ću. Rešila sam da plačem, da se preselim u čitaonicu,pa da eliminišem kofein iz svog života, pa slatkiše, pa testo. Častila sam se čajem od majčine dušice i eto, sad dok ovo kucam,čašćavam se saosećanjem prema samoj sebi.
,,Zaslužila si da otplačeš svoje, da se pomiriš sa novonastalim događajima i kreneš dalje.''Takav mi je neki tok misli i znam da ništa nije izgubljeno.
Čvrsto se držim svog osmeha i silujem ljude da šetaju sa mnom, pričaju mi svoje misli i srećnom me čini to što uviđam da niko nije savršen(o).

Međutim, cilj je ostati u zlatnoj sredini, i naučiti nositi se sa životom,smrću,svim i svačim. Shvatiti da vreme neumitno prolazi,s nama ili bez nas.Možemo ga dobro iskoristiti ili kukati nad svojom sudbinom,u kojoj ni nema na šta da se kuka.

Novembar.

Dugo zelim da nesto kazem.
Zaustim,pa knedla stane u grlu. Srecom,tastatura me nikad nije izdala...
Novembar je. 2016. godina.
Novembar je...majka koja me gleda ocima punim ponosa sto licim na nju,ponosnu i upornu,dostojanstvenu i zauvek sklonu empatiji.
Novembar je izgubljen dvadesettrogodisnji zivot.
Jebem te,zivote,i kanceru,i priliko sto se propusta.
Novembar su karte za Balasevicev koncert na koji je Jelena isla sa nama 2013.
Nas tri ponovo idemo...A ona ce biti tamo sa nama,nasmejana kao tada,raspevanog srca u grlu,samo bez kise..Pocivaj u miru, Provincijalko.
Novembar je...Pred kisu. Pred nove ljubavi. Pred borvu sa raznim situacijama zivota.
Vise ni godine ne umem da sumiram.
Ne mogu reci da je bila losa. Ne mogu reci da je bila dobra. Poklanjam se tom prostom toku vremena koji je konstantan,s nama ili bez nas.
Zivim sa sve sirim plucima,jer zaista ne znam sta mi moze doneti novi dan.
Ono na sta sam se zarekla...ovih dana...je da nijednom danu necu dozvoliti da svane uzaludno.

*Ne umeh drukcije da pretocim u reci bujicu emocija koje osecam. Sreca-tuga-razocaranje-spokoj. Sve mi se cini da,cak i kad pomislim da sam odrasla,nesto me opet natera da odrastem jos malo.

Beg u oklop

Posle nekog vremena provedenog u okruženju punom ljudi
samo želim da pobegnem, da se zavučem u svoju ljušturu
ušuškanu i toplu, bezbrižnu
da se ,,operem'' od zlobe i pokvarenjaštva,licemerja i obmana
da se oporavim za još jedan krug Pakla

Teško mi je da funkcionišem
a sve me to tek čeka,kažu
mobing na poslu, cicijaštvo, izdaje
od strane svakog i svih
neću dugo izdržati, kažu
ako ostavim srce na raskrsnici
ako budem večno svakom dostupna
za svakog brižna poput majke

Prepući ću od tuge i razočarenja
neće me biti ni za sebe samu
kamoli za druge
i nikada se neću naučiti pameti...

Danas je samo jedan od sivih dana u Beogradu. Odlažem sve obaveze za..nikad. Ne mogu ljude...Ne mogu da pazim na svaku reč, da očekujem nož u leđima.
Željna sam svoje porodice. Pomislim na svakog od njih ponaosob, čak i na onu malu kiflu koja se bezbrižno migolji u svom krevecu nesvesna sveta koji je okružuje,ni lepog ni ružnog u njemu.
Sa njima je ok. Sa njima sam svoja, i oni su moji.
Moj mini svet idealnog i savršenog.

Nedeljna nedostajanja.

Na prodaju

Neću da prodajem sebe kroz tekstove,
pa da me provlače kroz komisije i odlučuju
jesam li dovoljno kvalitetna.
Moji tekstovi su JA,nema tu šta da se analizira i prezentuje.
Na prodaju je zdravlje.
Jedna ima prekancerozno stanje,druga ima proširenje aorte.
Jedan ima manjak krvi u srcu, drugi ne priča o svojim stanjima
Svako se za svakog boji
a za sebe ponajmanje
Pa ti živi,radi,funkcioniši
Uči atomske apsorpcione spektrofotometrije i moli Boga
da ti one spasu život
da iščupaju crnilo koje zahvata ovu bednu zemlju
iz svakog atoma tvoje duše
iz svake pore svakog napaćenog pojedinca

Na prodaju
životi dece
lekovi za neizlečivo
ciganska muzika u prevozima
osmeh koji forsiram jer kažu da sam mrgud
Informacije o pomanama
majki mojih drugarica
i šta da joj kažem što ne može te subote u bioskop

Na prodaju ona zvezda u grudima
koja se stidi da sija
jer neko ima manje od nas
a opet je bezbrižniji
možda gluplji
tiši

Na prodaju emocije
za šaku siće.

Kafa.

Pijem dve vrste kafe. Zapravo, to je jedna ista vrsta, ali za različite potrebe.
Jedno je kad pijem kafu da bih učila, jer eto to radi ceo svet, a drugo kad mi se pred spavanje neopisivo pije ogromna šolja duple,gorke.Ni u jednom slučaju kafa me ne razbuđuje.
Otkad se veći deo dana izgladnjujem, kafa pred spavanje postala mi je omiljeni obrok.Upravo je ispijam dok ovo kucam. Ne sme biti ni previše vruća ni previše hladna.
*
psovka

*
Koga zavaravam.Noćas mi se u reči pretaču osećanja. Ali neće lupeži van moje glave.
Čekam da M stigne kući i da mi piše. M je moj najbolji drug za krizne situacije. Živi daleko i viđamo se jednom godišnje, ali čujemo se non stop. Inače pričamo viceve i sve što nam padne na pamet, ali kad dođe krizna situacija, svako pije svoje pivo i otvara dušu onom drugom.
Sedma ili osma godina kako mi govori da moram da prestanem da cmizdrim. Sedma ili osma kako mu ponavljam da ne mogu i neću.

Cmizdrenje leči dušu.
Naročito onu otrgnutu od lepe navike, potresenu novonastalim problemima, pritisnutu neizvesnošću zbog stvari koje ne može da promeni.
*
Patetika prija i kad nisi prekinuo dugogodišnju vezu, i nije poseban datum, i ne pada kiša.
Kad nalivaš čašu vina nakon ispijene kafe i kažeš sebi-neka ide život.
I pišeš, pišeš, pišeš dok god ne nađeš novu dušu koja će pročitati i ono neizrečeno.

Klasik

Ne piše mi se.

Drugarica mi je jednom rekla da ne umem da pišem kad sam srećna. I ne umem. Imam hiljadu misli u glavi ali nijedna neće preovladati dovoljno da je stavim na 'papir', tj blog.Ipak, probam.

Ovih dana zaključila sam da su naše velike stvari velike samo nama, da se ne potresa svet kad ja imam maturu, prvi ispit, prvo šta god i sve ostalo. Ma jok. World keeps spinning 'round.

Neozbiljna sam i to mi se obija o glavu. Počinjem da mrzim tu svoju sreću koja me tera da gledam u zid i smešim se i ne radim ništa drugo, mesecima.
Umesto osećajnija, postajem sve ravnodušnija prema svemu. To je malo i posledica okruženja-onog trenutka kada sam shvatila da ne mogu da nahranim svu gladnu decu i udomim sve smrznute prosjake, izmenim državu ili pronađem lek protiv raka, od tog sam se hladnog tuša dugo oporavljala i iz te bitke izašla kao ravnodušnik.

Danas sam poželela da se vratim u 2012. samo da bih izašla s drugaricama u našu kafanu i pijana grlila taksistu koji mi je sasvim slučajno bivši dečko a ujedno i komšija. Razbila bih čaše i lila suze kroz smeh. Baš u tu godinu, u tu kafanu koja je danas renovirana i ne liči na sebe. U ono leto kad sam malo volela, malo više patila, i na onu staru dobru Lukasovu plakala i plakala...

Vremena se, ipak, ne vraćaju niti ubrzavaju. Iako knjigu čitam od poslednje strane, ne bih volela da znam kraj svojih lutanja. Ovih dana se nekako najviše plašim da ću se...razočarati.

Šit.

Zar je toliko teško na ovom svetu naći osobu, ili dve, sa kojima može da se ćuti?
Toliko mi danas treba.
Da sednemo na neku klupu,
ili na stepenište pred mojom zgradom.
I da kisnemo, ako pada kiša. Da se pržimo, ako sija sunce.
Da ćutimo.
I da ta osoba ne želi da bude nigde drugo,
kao ni ja.
Da sedimo tu kao da nam je to jedini posao na svetu.
I na kraju tog ćutanja,
da se rukujemo, osmehnemo,
i odemo u zagrljaj svom Beogradu.