Ludo moje,zar ne znaš?Divno je nemati plan!

Promeškoljim se usnulo,zagrlim te i štipnem sebe,da budem sigurna da postojiš.

,,Dobro jutro!'' Po licu prošaranom od jastuka razvlačiš veliki osmeh.

Blenem u zelenilo zidova oko nas,u gomilu odeće koju smo sinoć polu-pripiti samo nabacali pored kreveta,u razmaknute zavese i gomilu vrabaca na žici kraj terase.Sve je tako veličanstveno!

,,Šta ćemo danas?'',pitaš šapatom želeći da čuješ uobičajeni raspored po kom bi trebalo da se krećemo poput marioneta.

Prestanimo sa tim!

Iskidajmo bar jedan konopac i proverimo šta je to što se nalazi sa druge strane,kako izgleda napraviti samostalni pokret i zadržati autorsko pravo nad njim.

Pruži mi ruku,krenimo u snove!

,,U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove-Detinjstvo.''

(Mika Antić)