Dvestoti post.

nisu godine za nama važnije od nas!

Kažu da se promenila.

 Vratila se u Tvoj grad na kratko, taman dovoljno da dotakne neki skriveni kutak srca i..podseti.
Kad si je video, nešto se u grudima prelomilo. Pogled ka njoj, pa ka onoj pored tebe. Levo, desno. Levo-desno. I kreće...
Neprospavane noći.
Njeno izluđujuće plakanje.
Preosetljivost.
Paziš na svaku reč, opet nisi u pravu.
A onda shvataš da ni podsećanje na te stvari nije dovoljno da skreneš pogled.
Zbog poljubaca.
Poruka kad se niko drugi nije setio.
Brige kad ni sam o sebi nisi brinuo.
Prelaženja 300km da bi te videla.
Zagrljaja kad bi se i tebi omakle suze.
Boli...Je l' da?
Ima nešto drugačije u njoj.
Ne dobrota...To je ostalo isto.
I koliko god ti govorili da nema dušu, ti znaš da ima.
Znaš, jer...njena je duša u tvojim grudima.
Tog dana kad ste razmenili duše ni ti ona niste slutili da ćete ih jednom poželeti natrag. Ne mari...Tvoja duša i nije bila nešto posebno nezamenljiva. A njenu? Ne bi vratio ni u ludilu...

I tako, dok prolazi pored tebe savršeno skockana, i tu savršenost ne kvare nego čak upotpunjuju ta večito razmazana maskara u uglu desnog oka, kraj nosa...taj mladež kraj usne i rupica na čarapi...Uključuješ mozak.

Kažu da se promenila. Smršala je nekoliko kilograma, promenila boju kose, stekla neke nove uzrečice. I pogled je promenila..
Ali ti ne znaš,
Nikad nisi ni želeo da znaš.
Nikada nećeš ni saznati.

Ma, sažvakaću je kao žvaku.

Prijatelju...

     Da ti kažem ja nešto, onako, kao drug drugu, (kao čovek od iskustva balavcu koji pojma sa životom nema, htedoh reći, ali se suzdržah.) Kakav je to strah od zamenljivosti? Sve je zamenljivo. Čoveku umre žena pa je zameni drugom. Kao da je stvar. Iako mu je rodila dvoje dece i posvetila život njihovom. Iako mu je, ako ništa drugo, obezbeđivala pun stomak i tople noge svaki dan. Kakve su to suze? Čovek razbije omiljenu šolju, i pati za njom samo dok ne navikne na oblik nove u ruci i ukus kafe koja se u njoj puši. Ne zavaravaj se...Svako je od nas potrošna roba. Kada ćemo to shvatiti, ne zavisi od nas već od onih kojima smo dati na korišćenje. Da li će nas dan, dva, mesec ili nekoliko godina ili decenija čak, držati osećaj nezamenljivosti, na to utiče samo nešto izvan nas samih. 

    Nebo nam je dalo neku svrhu.Zašto se Ti onda ne trudiš da slediš svoj put? Zar se nisi nekud zaputio?Kad kasniš na autobus, zar ćeš stati da pokupiš svaki pikavac usput i baciš ga u smeće, ili ćeš prosto protrčati pored svih nebitnih stvari samo da bi stigao na vreme? Odgovor znaš.

     Zato, ne dozvoli svetu da vidi tvoj bol. Sve će to jednom proći, pre ili kasnije, Seti se samo prethodnih tuga, i kako sad sa osmehom pričaš o tome...Zar ćeš plakati zbog svake propuštene prilike, umesto da se potrudiš da više nikad ne propustiš nijednu?

Znaj, ništa nije onako kakvim ga mi zamišljamo. Ako po tebi uporno lije hladna kiša, možeš se do prekosutra ubeđivati da je toplo;njeno stanje se nikada neće promeniti. Ono što možeš da uradiš jeste da se skloniš, ili, ako nemaš gde, da makar potražiš utočište na hiljadu vrata, jedna će se sigurno otvoriti. I da nikad, nikad ne odustaješ...Jer, iza pravih vrata će liti tople kiše i nećeš ništa morati da zamišljaš. Ni za čim da patiš. U dubini duše ti ionako znaš da na mestima gde liju hladne kiše nikada neće biti tako šareno bez tvog osmeha.

Posle ljubavi...

Posle ljubavi ostaje njegova slika u novčaniku...Ostaje broj upisan kao najčešće korišćen u memoriji telefona, brdo sačuvanih poruka i manjak hrabrosti za brisanje zbog straha da će time biti obrisan i deo prošlosti...

Posle ljubavi ostaje navika i osećaj krivice zbog osmeha upućenog nekom ko nije On. Ostaju sva mesta na koja nismo otišli i sva neispunjena obećanja. Posle ljubavi ostaje navika da se poruka počinje bilo čime,osim uobičajenim pozdravom. Ostaje razočarenje i žal pri pogledu na zajedničke fotografije. Ostaje želja da se vratimo na staro,potreba za pripadanjem nekome na koga smo navikli i čudan osećaj:Jel imaš dečka? Ne.
Posle ljubavi ostaje nešto što se zove pogrešno razmišljanje, ostaje tuga za nečim što je moralo da se završi i pitanje:Zašto je moralo tako?
Posle ljubavi ostaje želja da se nešto uradi drugačije.
Ostaje potreba da se ne bude zamenjen.
Ostaje žal kad se niz prozor slivaju kapljice kiše i sećanje na mnoge zagrljene noći.

Posle ljubavi ostaje prkos i želja za osvetom, zatim tiho prihvatanje... i zaborav.

,,Voz, u vozu izgužvana lica putnika,ti si tamo negde, iza onih planina...''

Dve godine razmišljamo o ovom danu,smišljamo razloge za beg.

Nadam se lepšem svitanju a moj grad me vuče kao teg...

Hoće li sve ići po planu i biti onako kako smo planirali? Da li sam ja u pravu, ili si u pravu ti?

Jesam li jaka kao što mislim? Hoću li voleti svaki dan? Možda ćeš mi mnogo više faliti, možda ćeš se i ti buditi sumoran...

Mama i tata.Dva vedra lica.Kako će sada sami, bez nas? Da li im treba brzalica, ili će odmah preći u kas?

Sanjam daljinu, sanjam Beograd onako kako sam ga oduvek i sanjala. 

Sanjam formule i vedra lica.Nova lica. 

S jedne strane, jedva čekam.

A s neke druge....

Ja imam prava na život, na ljubav, na suze,na sreću, na svoju samoću...

Odavno nisam plakala.
Prijalo bi mi da, kao kad sam imala tri godinice, doskakućem do svog kreveta sa roze okruglim jastukom, sa karnerićima i medvedićima, i isplačem se svaki put kad me povredi nepravda.
Međutim, ta česma je skoro pa presušila, naučila sam sa teškim situacijama da se borim na drugi način...Turpijam nokte, slušam jednu pesmu ceo dan, grlim mamu i tatu i pokazujem bratu koliko ga volim.

To su moji mali izleti iz ove stvarnosti koju sve manje volim.


,,Idem, nek' oči mi vide
 da postoji java gde vlada dobrota...''

Čudo. Čudno. Čaj. Česma reči i čašica zaborava...

Ne mogu da izbacim iz glave činjenicu da si stvaran, i da mi se sviđa kako razmišljaš.
Da si imaginaran, sve bi bilo drugačije..Smejala bih se sama sebi što mi i posle dve godine svraćaš u misli sa svojim karakterističnim rečenicama i smajlijem. Valjda je to samo želja da se pustim od sigurnosti za koju se tako grčevito držim i da probam, da okrenem broj koji si sigurno odavno promenio.
Možda tako treba, a možda je ipak bolje da pustim da ono ,,jednog dana'' pokaže da li smo bili u pravu. Ko zna, možda u glavnom gradu i slučajno naletim na tebe, pa dobijem priliku da ti objasnim da je posesivnost po pravilu posledica straha, bar kod mene, i da oduvek imam potrebu da čuvam nešto što vredi. A možda sretnem i nekog drugog ko liči na tebe i konačno skupim snagu da izbrišem iz inboxa mail sa jednim programskim kodom koji me je jednom rasplakao...

***

Postoji razlika između velike ljubavi i prave ljubavi. Sinoć sam sahranila jednu ljubav tu, na ćošku, uz cigaretu. Kad neko počne da laže, treba samo okrenuti leđa.I nikad neću saznati da li se kajem, ali znam da bih opet otišla. I sa Tobom je moglo da bude drugačije...Mogao si da se boriš, za promenu. Iako sam ti prvog dana rekla da nisam jaka i da mi treba neko ko će me štititi, do poslednjeg se toga nisi držao. A onda prođeš i uputiš mi najtužniji pogled na svetu želeći da me, po hiljaditi put, primoraš da budem Jaka Za Oboje. Neke savršeno nezapočete stvari treba to i da ostanu .. Pokazao si mi šta sve mogu da podnesem, i sad kad to znam, moraću da podnesem što gubim tebe.

***

Možda češ mi Jednog Dana pevati  ,,Provincijalku'' i šetati me pored reke , a možda i nećeš, ko zna....

***

,,Na pola ispijen čaj,istrošen parfem,k'o naša ljubav.Poklon, zar ne?Al' istrošen do pola,taman previše za mene...''

,,Oh, izvini, mislim da danas neću moći sa tobom.'', začuo se glas sa druge strane telefonske žice.
-,,Nema veze, otići ću sama...'', odgovorila sam nateravši sebe na to posle skoro dve godine.
Nisam znala gde ću pre otići, ali posetiću oba mesta, treba mi to. Da se samo izgubim i priviknem telo i mozak na neku drugu vrstu razmišljanja. Jedino dobro u celoj priči je to što mi on ne nedostaje, bar ne onako kako sam mislila da će. Čudno je kako mnogo dana i meseci živite u zabludi da bez nekog, kada se to desi, nećete moći da živite. Naprotiv, tek onda shvatite da je jedina osoba koja vam je neophodna za preživljavanje upravo tu-ispred vas. Da vas posmatra iz ogledala smešeći se i dajući vam volju za nečim novim, spektakularnijim od svega što ste već prošli. Kad se sa njom sretnete, oči u oči, ne preostaje vam ništa drugo sem da je snažno uhvatite za ruke i krenete u nepoznato.

"Posmatrajući te tamne oči, pokušavam još jednom da dokučim da li si čovek koga volim ili samo uspomena od koje se teško oporavljam..."

Previše je toga..Loš horoskop. Loši ljudi. Mala devojčica se vratila sa indeksom Farmaceutskog fakulteta. Sluša Matića. Razmišlja. Čita i piše...

,,I bolje da se ne vidimo više

jer shvatili bi tad u isti čas

da sve je ovo, sve je ovo moglo

da prođe i bez nas..''

Da me je neko pitao pre godinu ili čak dve, zaklela bih se da mi nikada nećemo ovako završiti.(. Hm, ''ovako''. Loš izbor reči.)Ma, koga lažem. Mislila sam da i nećemo završavati. 

Dok sam bila Daleko, hiljadu mi se misli rodilo u glavi. Nisam ih prenela na papir, te su se one, kao zaboravljeno iverje koje zaboravimo da pokupimo sa ulice, pod naletom prvih vetrova-kovitlaca raspršile preteći da ih nikad više neću sastaviti u celinu....baš kao i mi.

Tačno je da mnogo čitam i da više od ,,Testere'' volim da pogledam ,,P.S.Volim te''. Tačno je i da sam posesivna kad pronađem nešto vredno, i da želim da ga sakrijem od čitavog sveta i stisnem ga tako jako da mi nikada ne pobegne. Jer, vredne stvari su po pravilu retke...

Ako je jedino što mi zameraš to što očekujem da ti budem princeza, a ja tebi to što moraš da se trudiš, a ti meni što te volim najviše na svetu, a ja tebi što me voliš više ali ne znaš da pokažeš, a ti meni što imam šablone ponašanja, a ja tebi što ih ne uviđaš....

...nije to To.

Svaki poljubac jeste Poljubac, svaki razgovor je prožet rečima koje su toliko ustaljene da su odraz onog najdubljeg poznavanja, ali ima tu nešto...Nešto što ne štima.

Možda knjiga, ili izlog. Ili kafa, ili drug, ili vodka. Da se ikada domogneš ovog bloga razumeo bi svako slovo kao što niko ovde ne razume, ali uzalud je kad ne želiš da znaš. Uskoro ćemo biti tako daleko da ćemo zaboraviti da nismo imali Svoju klupicu(sve su bile naše). Da nismo imali svoju pesmu-uz svaku iole romantičnu smo naslanjali obraz na obraz i lelujali se u nekom svom ritmu. Da nismo imali prave prijatelje-jedno drugom smo bili najbolji. Da nismo imali tajne-svaku smo odavali jedno drugom.

Nisam ni zamišljala kako može izgledati zajednica dva bića, volela sam pre tebe ali zapravo i nisam, pamtila sam svaki sekund prethodnih veza jer su trajale kratko. Kad sam, sa tobom, posle godinu dana počela da zaboravljam detalje prvog susreta a ipak ga se sećala sa slatkim ukusom u ustima, znala sam da nešto mora biti drugačije.

Teško je odvojiti se od nekoga ko zna sve, kome ne treba da objašnjavam jer mu je već sve jasno, od nekog kome sam poklonila svaki udah u poslednjih 548 dana, a još je teže prihvatiti da to već radim, poprilično nesvesno.

Uskoro ćemo biti tako daleko da ćemo zaboraviti sve ulice kojima smo prošli i gegove koje smo napravili. Zaboravićemo sve suze i pamtiti samo da je taj broj, privremeno upisan u memoriju telefona a bespovratno u um zajedno sa najlepšim periodom u životu, onaj koji možemo u svakom mogućem trenutku da okrenemo i da nikada ne naiđemo na govorni aparat koji bi nam rekao da jedno za drugo nismo dostupni...

Ali, možda će biti bolje i bez toga, 

,,Jer sve što prođe,

sve što jednom prođe

kao po kazni uvek vraća se,

a kad se vrati,

jednom kad se vrati-dođe da prođe

i opet sećaš se...''