Kažu da se promenila.

 Vratila se u Tvoj grad na kratko, taman dovoljno da dotakne neki skriveni kutak srca i..podseti.
Kad si je video, nešto se u grudima prelomilo. Pogled ka njoj, pa ka onoj pored tebe. Levo, desno. Levo-desno. I kreće...
Neprospavane noći.
Njeno izluđujuće plakanje.
Preosetljivost.
Paziš na svaku reč, opet nisi u pravu.
A onda shvataš da ni podsećanje na te stvari nije dovoljno da skreneš pogled.
Zbog poljubaca.
Poruka kad se niko drugi nije setio.
Brige kad ni sam o sebi nisi brinuo.
Prelaženja 300km da bi te videla.
Zagrljaja kad bi se i tebi omakle suze.
Boli...Je l' da?
Ima nešto drugačije u njoj.
Ne dobrota...To je ostalo isto.
I koliko god ti govorili da nema dušu, ti znaš da ima.
Znaš, jer...njena je duša u tvojim grudima.
Tog dana kad ste razmenili duše ni ti ona niste slutili da ćete ih jednom poželeti natrag. Ne mari...Tvoja duša i nije bila nešto posebno nezamenljiva. A njenu? Ne bi vratio ni u ludilu...

I tako, dok prolazi pored tebe savršeno skockana, i tu savršenost ne kvare nego čak upotpunjuju ta večito razmazana maskara u uglu desnog oka, kraj nosa...taj mladež kraj usne i rupica na čarapi...Uključuješ mozak.

Kažu da se promenila. Smršala je nekoliko kilograma, promenila boju kose, stekla neke nove uzrečice. I pogled je promenila..
Ali ti ne znaš,
Nikad nisi ni želeo da znaš.
Nikada nećeš ni saznati.