They’re right, you don’t deserve me, but I deserve you.

Sanjala sam da sam ponovo u sedmom razredu osnovne škole.
Lutam hodnicima a drugarice me vuku na čas.
Starija sam od njih 5 godina. Zar ne vide??
Okrećem se u vrtlogu i tu je on.
Prilazim mu i govorim šapatom:,,Mislićeš da sam poludela, ali, mi se znamo.. Bili smo zajedno godinu dana i par meseci.''
I, kao da sam mu rekla koliko je sati, smireno mi uzvraća:,,Bili??''
-,,Da. Danas smo...raskinuli.''

*
*
*

Nije mi žao što sam okrenula leđa njemu kao osobi kakva je bio u tom trenutku.

(Imali smo, kako je ono rekla Pirinač.....filmsku ljubav?

Samo, naš film nije bio bajka sa hepiendom. Nijedan zapravo nije.)

Žao mi je što sam okrenula leđa baš na ovaj dan. Prekjuče smo obećali jedno drugom da nećemo da dozvolimo da nas razdvoje gluposti i da ćemo se razdvojiti oktobra, kad se ispreči nešto bitnije od nas... Prekjuče sam izabrala novogodišnji poklon, a on me je zagrlio uz reči ,,Ne znam više kako da ti pokažem svu ovu ljubav.''

...Juče sam opsovala, bacila telefon u zid i zalupila vrata za sobom.

Filmski je trajalo, filmski se i završilo.

Nek' ide život. A i ja sa njim. Čekaju me neprospavane noći uz hemiju. Možda je i bolje ovako.

...M.Meša Begić...

Volim kišu kad nije hladno
i kad pijemo kafu tamo
 gde posluga ne voli svoje
goste,
 tamo gde ni muzika nije dobra.
 Na takva mesta odlazimo sve više,
 naročito kada ovakva
 kiša pada… kada sve ostaje iza nas.
 Pitam se hoću li u Drugom gradu
 imati svoje mesto
i nekog poput tebe
da mi upotpuni
popodneva mokrih utoraka,
 sreda, ponedeljaka
i onih ostalih.
Pomalo se brinem.
 Ne zbog sebe, već zbog tišine
 Znaš već… Znam da znaš.

First time in my life, I want to change everything.
I want to break up, move out and, perhaps, die.

If I should have a daughter..

Kažem mu da me ne poznaje a kad zaplačem pogleda me u oči stisnutih zuba i kaže:,,Plači, neću da te zagrlim.'' Pa se onda ja smirim i gledam ga zbunjeno kao dete koje nije razumelo nešto što mu je upravo rečeno.

Odlazi na teren a meni srce bije u petama, pa spavam po 12h dnevno samo da ne mislim o tome.
Sprema mi iznenađenje za godišnjicu a ja tražim nešto iznad nas, iznenađenje od Boga,
jednog pravog prijatelja za njega i jednog za mene...

Zovem ga i onda zaboravi na sve svoje muke i probleme i satima sluša kako jecam u slušalicu jer je ovaj svet tako surov...
A onda obrišem suze, i hladnog srca kažem maloj Pirinač:,,Ne cmizdri, pomiri se sa nepravdom, takav je svet u kome živimo.''
To ću da učim i svoju neku Pirinač, jedno malo zrnce koje će mrzeti nepravdu iako ne mogu ni da zamislim u kakvom će svetu ona živeti...

Cija li je ova kletva,dal' od ljudi il' od Boga..?

Onaj osećaj da MORATE da plačete, a tako vam se NE DA...
*

Pitala sam ih da li baštenski patuljci vode svoj život noću, kad mi spavamo,
a oni su mi odgovorili: ,,Naravno da ne, glineni su.''

Pitala sam da li je ono usamljeno pored meseca neka mala, zalutala zvezda,
a oni su mi odgovorili:,,Ne, glupačo, to je satelit.''

*

Rekla sam da je Crvena Jabuka izdala 15ak prelepih pesama, da je Balašević najavio koncert u Beogradu,
a oni su mi rekli: ,,Ko to još sluša?''

*

U kakvom svetu ja to živim?

*

U onom gde, kako god okrenete,
ja ispadnem najgora od svih.

Sad ću ti reći, i više nikom, i više nikad:Svako je od nas ponekom sličan, al' ti si unikat...

,,Tek ćeš ti voleti, mali mišu moj...

...ali do tad? Ne dam te, živote..''


Ležim tu, u nedostatku emocija i reči koje treba izgovoriti, trepćem zbunjeno u te oči skoro deceniju starije od mojih... Prelazi mi rukom preko kose i proverava da li sam lepo pokrivena iako je to uradio već dvadeset puta do sad... Okrećem mu leđa i brišem maramicom nos već pocrveneo od trljanja. Vraćam se u početni položaj i dozvoljavam sebi da se uspavam u tom toplom, mirišljavom carstvu...

,,A Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

 "Zauvek?", pitala je uplašeno... 

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

 Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

 Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

 I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. 

A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

 I najzad shvatiti kako sam te voleo..."

Adele.

Danas mi se ne izlazi s tobom.
Ti ni ne znaš da ja pišem.Ni ne znaš da sad, dok negde tamo putuješ vozom, ja od toga pravim celu jednu priču, da smo u toj priči ti i ja i naša deca.....
Neću da imam decu s tobom.
Imala bi previše bazrazložnog samopouzdanja i premalo osećaja za druge.

Mažem nokte u zeleno i razmišljam šta da ti kupim za godišnjicu
i da li da ti bilo šta kupujem
ili da ti za godišnjicu poklonim život
bez mene.

Kažeš mi da te nerviram i da ne možeš više,
a ne daš mi da odem, iako znaš da mrzim to u sebi
to što kad počnem da primećujem samo mane
ne umem dostojanstveno da odem
i da nam žene jednog dana piju kafu zajedno.
Nego ostajem, mučim ovo
što je pre godinu dana bilo ,,maco'' i ,,kuco'' i ,,zvezdice moja.''
Mislila sam da si neko
ko bi mogao da odgovori kako se prstom dodiruju zvezde.
Ti i jesi savršen, ali nekoj drugoj.

Meni ćeš biti savršen kada nam se deca budu srela
i kad mi kaže ,,Mama, čika je stao na zebri.''
Zebre su tako magične...
A mi tako nismo.

Glumićemo još neko vreme,
ti da ja nemam 10kg više od tebe i da ti nije prokleto teško da me nosiš pijanu iz grada.
ja da mi ne smeta to što baštenski patuljci ne govore.
 A onda ćemo otići,
ja ću živeti u tamo nekoj ulici Vojvode Stepe,
ti u nekoj Skerpićevoj i u tim čudnim i nepoznatim ulicama naći ćeš
neku drugu
koja će voleti tvoje plave trenerke
i tvoju bockavu bradu
i tvoj pomalo nakrivljen nos.

I ja ću pronaći nekog koji će me voditi na Kališ
koji će mi reći ,,Lepa si'' kad imam loknavu kosu i mašnicu na temenu.
I ko će slušati balade sa mnom. I ćutati...
Samo ćutati.

Pismo Meni.

Isplači se. Udari sebi onoliko šamara koliko je potrebno, operi zube onoliko puta koliko je potrebno.

A onda pokupi sve konce koji su ti poispadali iz ruku, ako treba vrati se par metara unazad i savij ta leđa, pruži ruke i čvrsto ih zgrabi, a onda zajedno sa njima, ma koliko bilo teško, a biće, kreni punom parom napred i ne osvrći se.

Život prolazi. Imaš ovu misao sada, imaćeš je i za trideset godina. Samo je tvoj izbor hoćeš li tada biti uspešna i zadovoljna svojim životom, ili ćeš plakati nad nekom knjigom kao što to sada činiš.

Pokaži svetu da si iznad jednostavnosti i prosečnosti. Da za tebe četiri stranice nije ništa. Kao ni budućih četiri hiljada sa kojima češ se sresti. Ako imaš deset dana da naučiš 4000 stranica, uči 400 na dan. Ne uči 2000 dnevno. Nećeš uspeti.

Niko nije savršen, ali ako želimo, možemo prići jako blizu savršenstvu. Ako sad ne ispružiš ruke i dohvatiš ga ulažući i poslednji atom snage u to, ono će ti pobeći, zauvek.

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.