Golica me biserna kapljica u oku. Ne pomičem se, puštam je da se sporim, kotrljavim korakom spusti na dole. I stara, žuta stranica ''Seoba'',Crnjanskog, dobija novu šaru. Kroz deset minuta se kap suši učinivši mesto na koje je pala smežuranim i tamnijim, a za njom se spušta još jedna uz tup udarac o papir. Okrećem prvu stranicu, po peti put počinjem ispočetka... Gubim i ono malo koncentracije koju sam imala pre sat vremena. U glavi hiljadu drugih misli. Upravo sam najvažnijoj osobi na svetu rekla da me ostavi na miru. Da samo ode. Da prestane da se druži sa mnom. Da nađe sebi nove ljude.

Možda i hoće...Ali ja neću uspeti, nikada. Ne znam zašto, ali ne ide mi ta razmena...Ne umem da dam nešto staro, provereno, za novo i šljašteće. Jer znam da ne sija sve što je zlatno. I obratno.

*

2006. Nešto iz najveće mržnje prelazi u zakleto prijateljstvo. Sestre po suzama. Po čaši. Po osećaju na nepravdu i istim razmišljanjima. Nerazdvojne.

Leto 2008...Kikoćemo se držeći se za ruke i planiramo da se vratimo ''bivšim momcima''. Na isti dan, te zime, u isto sati i minuta, držimo dve različite ruke. Kroz nekoliko meseci, na isti dan, prestajemo zajedno da patimo.Na jesen nas razdvajaju. Ljubomorna sam kao da mi neko otima blistavi dragulj koji sam godinama posedovala, na koji sam tako divno navikla... Baksuz. Lepo sija i u tuđim rukama... Nisam neophodna.

*

Ne damo se. Naredne godine-mnogo presudnih trenutaka. Preteških. Tu je. Tu sam...

2011. Neke bitne promene u našim životima, najavljuju kišu. Možda sam previše posesivna. Možda previše očekujem. Malo toga je još 'zajedno'. Čini mi se da se sve to održava nekako veštački, samo da bi se održalo, da se sad meni smeje kako smo se zajedno smejale nekim ljudima. Ne podrugljivo, ne zlobno....nego, sa nerazumevanjem.

*

Boli. I...ne znam da li želim da se stanje promeni. Možda i ja treba da se družim sa nebitnim ljudima. Dvoličnim, razmaženim ili lošim. A možda je svaki čovek dobar za sebe. Dobar prema onome što voli.

Ma...lupetam. Nema dobrih ljudi. Više nema LJUDI uopšte.

Danas me boli jer više nema ni nas.

Whisper in the ways, watching days and moving on, you wake up every monday then suddenly it’s sunday and the week is gone...

Ne umem više da pišem.

Valjda imam toliko mnogo misli u glavi da ne znam šta ću pre.

I ovaj post, inače, počinjem već peti put. 

Htela sam da pišem o lošim ljudima koji me okružuju, 

pa o Njemu,

pa o školi.

Na kraju sam sve izbrisala.

I evo me ovde, pred praznim ekranom.

Osećam se...tromo.

Poput ovog vremena.

Isparavam kao kratkotrajne prolećne kiše sa užarenog asfalta.

Ono je doba meseca kad psujem mamu jer sam žensko.

Imam rogove. Sve mi smeta.

U poslednje vreme samo spavam.

Preživela sam tri meseca...

samo još tri.

Pa će se odseliti.

I više neću imati izgovore, 

moraću da izađem u grad.

Fali mi da ostanem budna do kasno.

Otkad spavam po ceo dan, ni šest sati u školi ne mogu da izdržim.

Pljas po sred lica.

Vreme je za buđenje....

♥

Želim...

da me ljubiš u rame kad god demonstrativno okrenem glavu od tebe. da budeš moj Izi i ja tvoja Lora. da me zasmejavaš kad se rasplačem. da se ljutiš za gluposti. da me pitaš da li imam 'nešto' da ti kažem. da mi kažeš 'volimtevolimvolimvolimvolim'. da ti kažem 'punopunopunopuno'. da se izvinjavamo Bogu što smo se ljubili na praznik. da pravimo anđele u snegu. da me plašiš dok ne počnem da vrištim, a da me onda dugo, dugo grliš. da ostaneš kući duže od pet dana. da biramo romska imena za decu. da mi kažeš da sam ćurka. da ti kažem da si majmun. da se smejemo. da zajedno pevamo pesme iz naftalina. da ogovaramo druge parove. da ležimo zagrljeni. da završavamo jedno drugom rečenice. da tripujem. da budeš pored mene. odmah.

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,

ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Niko mi ne treba...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

Jer čekala bih samo njega, nijednog drugog.

Stanica.

Ne znam koji po redu odlazak ili dolazak...

Više i ne brojim.

Samo dođem, poljubim, mahnem u neki prozor, obrišem suzu u levom oku i prepešačim grad natrag do stana. Bude prazno prvih par sati, pa opet naviknem na tišinu...

Ovaj put će razdvojenost biti najduža. Ali i poslednja, bar do jeseni, nadam se.

Ovaj put sam zastala na peronu, stresla se, i jače stegla roze kišobran jednom, i crni prsluk drugom rukom, pokušavajući da se ugrejem lepim mislima.

Ali,nije ih bilo... Ovaj put smo oboje brisali suze. Kod mene je već svakodnevna navika, ali onih njegovih nekoliko koje je, želeći da sakrije, sasuo u moju cvetnu košulju ne odvajajući glavu od moje ni ruke od mog tela, kao da su me probudile i odjednom sabile sva sećanja u taj jedan zagrljaj...

Već pola sata nakon odlaska sam mu napisala: ,,Rastužila sam se...Hoću da pravimo palačinke i da istražujemo sve one čudne ulice našeg grada. Hoću da i večeras zaspim pored tebe...Neću više da te ispraćam.''

Odgovorio mi je kroz nekoliko reči i, po ko zna koji put, pokazao da vredi sve ovo vreme samoće koje se uskoro završava. Pred nama je divno leto, i sad znam da ćemo trajati ako ja ne budem nešto pokvarila.

Još samo ovaj put, i svaki dan ću dobijati po jednu presovanu lizalicu, i svaki dan ćemo se raspravljati oko toga da li se narandžasta i plava slažu i da li tri strofe zaista mogu da se nazovu romanom...

Još samo ovaj put.

la vita e bella.

bebi ulje za telo

sa mirisom jorgovana,

sok od jagode

u jednoj čaši sa dve cevčice,

moja prekratka suknja

i njegovo zanovetanje.

onaj osećaj kad demantuje sve moje sumnje

samo jednom rečju

ili jednim pogledom.

kad pređe 200km

i pojavi se na mojim vratima iznenada

samo da bi me video

jer mu užasno nedostajem.

kad me zaprosi perekom

u pekari u tri ujutru

i gleda me namršteno

dok se kikoćem kao klinka.

mamina pita od pekmeza,

tatin poljubac kad dobro parkiram auto,

porodično okupljanje za Uskrs

i tri male mace kod bake i deke u dvorištu.

više ni dijeta nije bitna,

ocene su već sređene,

treće mesto na takmičenjima će

sledeće godine postati prvo.

sija sunce.

žmurim na nepravdu.

srećna sam.

Bože, svaka čast.

I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe, nego proći milione kilometara u svojim grudima...

Sve je laž, samo pusta laž.

Uzvičnik.

Eto, desila se ta stvarčica koja me je pokrenula.

Sitnica je, zapravo sklop sitnica, ali moj život je sada taaako savršen da moram zabeležiti ovaj trenutak i obavezati sebe da post NIKADA ne obrišem da bih se prisećala ovog osećaja kad god se osetim najružnije na svetu.

Prvo, počela sam da vozim :) Iz straha sam odlagala to jako dugo, ali danas sam konačno uhvatila volan u ruke, i osećaj je najfenomenomenomenomenalniji na svetu :)

Drugo, nisam imala internet nedelju-dve i real life mi je pokazao sve svoje lepe strane, pa ne planiram da ponovo postanem zavisna.

Treće, sve u školi i sa drugarima i sa Njim je savršeno. Šta da vam kažem, izgleda mi je oduvek trebalo samo da nađem osobu koja će mi, kad se uplašim, napisati: ''Znam te, treseš se sad, ali nemoj, jaka si, biće sve okej. Verujem u tebe, oduvek sam, i zauvek ću.''

Ima Boga.

I'll be ok, just not today.

Mučili su je snovi, odjednom je skočila i pala natrag u krevet lupivši glavom u jednu od igrački koje su joj bile oko jastuka. Sanjala je da jedva hoda kroz gomilu odsečene sede kose u nekoj ulici. Preskakala je, jedva je uspela da se izvuče, a onda su neki ljudi počeli da je jure...

Psihički pritisak je preveliki. Iako nema stvari koja joj loše ide u životu, ona uvek pronađe nešto zbog čega će brinuti. U poslednje vreme se jako olenjila.Danima ne ustaje iz kreveta. Izvlači se na prehladu, a neće kod lekara.

Zna da bi joj bilo bolje kad bi samo podigla roletne i razvukla usne u osmeh.Ali, tako malo snage ima za bilo šta i radije će ostati u toj sobici sa već ustajalim vazduhom i par zračaka sunca koji se probijaju kroz poluotvorena vrata...

Pogledala je na sat. 03:40... Svejedno je, neće zaspati opet. Nikad nije mogla da zaspi kad se jednom probudi. Prevrtala se po krevetu i konačno pritisla dugme na daljinskom. Na nekom TV programu Mocartove kompozicije. Proteže se i dopušta da je tonovi obuzmu, opušta mišiće i posle ko zna koliko vremena, udiše duboko.

Plače. Zapisuje: ''Bravo, oborila si rekord. Cela dva dana...''

Ustaje, strpa u usta veliki komad torte koja je ostala na vitrini pored kreveta sinoć, zgrozi se od prejakog ukusa šećera rano ujutru, a onda nastavlja sa jelom. Spušta glavu ka stomaku i butinama i pomisli: Najgore je što nikada neću imati volje...nikada.

Otvara prozor.

U sobu ulazi bljutav miris zaprške iz nekog od susednih stanova. 

Strese se.

Vraća se u krevet i pokriva preko glave.

Misliće o tome sutra.

Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani.

Ne piše mi se, uopšte.

Imam kijavicu, i jedino sam lepo raspoložena zbog sunca, iako ga već tri dana gledam isključivo kroz prozore koje bih, budirečeno, još više obrisala sad, da se cakle.

Raspoložena sam tačkasto, što bi on rekao. To je ono raspoloženje kad stavljam puno tačkica na sve što napišem, jer posle dužeg vremena umem da izrazim osećanja samo jednom rečju.

Kad smo kod toga...Zanima me šta on radi sad. Da li može da spava? Ili se nervozno prevrće po krevetu i stalno šmrče i čeka da mu se smanji temperatura. Da li misli na mene? Da li nešto sanja?

Nema veze. Ionako će mi reći odmah ujutru.

Čudan je osećaj, videću ga posle tri nedelje... K. kaže da ću, kad ga budem zagrlila, osetiti da vredi sve ovo čekanje. Ja još uvek ne znam. Bojim se samo da ga tamo neki drugi ljudi nisu promenili i da mi neće doći isti. Dok sam se okretala danas po krevetu, razmišljala sam o njegovom licu...Nedostaje mi njegov osmeh. I osećaj kad lupi glupost, a ja počnem da se smejem i onda pokušavam da se zaustavim jer mislim da sam ružna onako iskežena.

Nedostaje mi da znam na kojoj strani kreveta spava.

I da mi čuva mesto do zida kad odem kod njega.

Sve mi nedostaje...

Možda sam zato i bolesna. Nostalgija :)

Možda zato i nemam volje ni za šta.

Još tri dana.

Kroz ta mesta razna, lica gledam prazna.. krijem te u uglu oka svog.

Noćas bih psovala.

Da je on tu, slušao bi me i smejao se.

Možda bi me podsetio da sam baš juče tristapedesetsedmi put obećala da ću se odvići od te kočijaške navike.

A možda bi mi samo dunuo šiške i poljubio me u čelo.

Budalica moja.

Život moj.

♥