Trenuci

One trenutke, kada sam sedela u svoja 4 zida, imala želju da nekog pozovem ali ne i ideju koga bih, trenutke kada se suze smenjuju sa duzama jer smeha nema više, trenutke kad osetim potpuni gubitak svake ambicije,želje,motivacije,ideje o daljoj budućnosti,kad provedem 10 dana u krevetu ne radeći ništa,kad prekinem dijetu oko koje sam se lomila, kad odbrusim drugarici koja je poslednja osoba sa mrvicom strpljenja za mene, kad nemam želju da prošetam ali se forsiram da izađem makar kupila čokoladu i nastavila začarani krug, kad ne razgovaram sa rođenim bratom koji je moja duša i srce, kad me razočara iznova nešto što sam uradila pre 10 godina na primer...

Ove trenutke,kada sam kao besan pas zarobljena u svojoj glavi, nikada neću zaboraviti.

Moja jedina motivacija za disanje danas je:"Sa dna možeš samo na gore."

Želim

Želim da pišem,
pevam i
ljubim.
Želim da te sretnem
pomalo tuđeg
previše svog
željnog
nekog
da ga voliš
da me voliš
da zajedno šetamo
slušajući gitare na Kalemegdanu
nekih amatera
da pravimo planove
koji se nikada neće ostvariti
zato što će ih preteći nešto bolje,
lepše,
nešto što ispunjava
kao dugo željena želja
pa zaboravljena

Želim da obujem bele patike,
roze haljinicu
i uhvatim te jako za ruku
stisnem prstima
i kažem
Volim što si tu
što si blizu i što
se ne plašiš da ostaneš
Volim što si moje sunce,
moja nada,
što si motivacija i vetar
u leđa

Volim
Želim
da volim...
~proleće samo što nije,slušam Balaševića i učim,i pevam,i volim,volim i želim i gubim se u željama,slatko,neopisivo.

Jagorčevina.

Tata ju je doneo za osmi mart,u maloj saksiji,izvinjavajući se što je u transportu priklještio spljeskavši joj sve listove i crvene cvetiće.
Dugo sam želela da kupim saksijicu-druga,još otkad sam drvo života sahranila.
Obradovala me je čak i spljoštena jagorčevina. Prvog dana stavila sam je kraj prozora,ali ju je radijator dodatmo isušio. Htela sam da odustanem od nje, ali ju je mama preselila na moj radni sto i nalila s puno vode.
Sutradan,svi listovi i cvetovi su se prkosno uzdigli. Ta pojava je toliko živa i neverovatna da bih se zaklela da su mi zamenili saksiju novom. Dok ovo pišem, ispod ruku mi stoji knjiga iz predmeta koji tri godine pokušavam da položim. Pogled mi skreće ka saksiji i raširenim crvenim cvetovima.
Čoveče, kad može ona, pa zašto ne bih mogla i ja?

Prase.

Srećan rođendan, itd itd sklapam kulturnu poruku i pritiskam send.
Za manje od minut stiže još uljudnije:,,Hvala'' sa velikim smajlićem koji se smeši.
Srećan rođendan, dušo draga..Dao ti Bog sve što to tvoje veliko srce zaslužuje, dao ti dabogda da nikad nemaš grip koji toliko mrziš, dao ti slogu u porodici. dao ti motivaciju da diplomiraš, i neku..neku bolju od mene..
Da je golicaš svakog jutra. da se svađate zbog četkica za zube, da joj praviš voćnu salatu i nesebično je masiraš satima...Samo da ona to zasluži...
Ne, nisam se rastužila..Sunčan je dan. vredna sam od jutros, sve će biti okej..On će doći za vikend..On ne voli da masira..ne ume, jer ima premale ruke. On ne pita kako sam spavala. Ne golica.
Nema veze..Živ ti meni bio. Srećan, uspešan..daleko od mene.

Kap.

U ovoj godini najbolje što mi se desilo je prezasićenje obavezama.
To je bila kap koja je prelila čašu. Valjda je to ono što nam je svima potrebno da bismo usporili i sprečili dalje posledice.
Onda kad je moje telo na hiljadu načina odreagovalo na stres u jednom danu, rasklonila sam sve knjige sa stola, odradila sve moguće lekarske preglede i legla da spavam.
Probudila sam se 12 sati kasnije totalno nezainteresovana za svet oko sebe. Nova. Čiste glave...Preporođena.
Ono što shvatite kad 24h brinete za svoje zdravlje ili zdravlje nekog od najmilijih,jeste da vas apsolutno boli uvo za poene na kolokvijumu, izgubljenu godinu studija ili propale ljubavi. Hvala Bogu što sam to na vreme shvatila.
Danas je Bogojavljenje, dan kad mi se rodio mali smisao života u formi plavooke bratanice,i dan kad mi je majka preživela užasnu nesreću. Ove godine obe slave svoj prvi rođendan,pa i ja sa njima.
Ovog jutra obavljam jednu po jednu obavezu,i pevam,smejem se,zahvaljujem Bogu za svaku sekundu i svaki udah svakog od nas.
Ne umem da nadahnjujem druge...Umem da im se smešim.
Čašćavam sebe prvom kafom ovog meseca dok se spremam da izađem na sneg.
Vrela je, kao i srce u grudima.
Živo.
Srećno.
Zahvalno.

2017

Nisam mogla da budem sama, pa sam prešla 200km da ih vidim. Ponela sam i knjige,i sada, dok oni igraju karte a ona mi spava u krilu,listam tehnologiju izrade injekcija jednom rukom i nikad produktivnija nisam bila.
Zato želim da rodim troje dece, da nikad više ne osetim takvu usamljenost koja te natera da pređeš gomilu kilometara širom zemlje,ili nedajbože sveta,da bi s nekim popio čaj onda kad poželiš.
On će večeras piti kuvano vino,rekao je da je trebalo da dođem..Da nazdravimo našim prehladama,smrznutim rukama(njegove su ipak veće od mojih),vatrometu u ponoć..A ne zna da se moja novogodišnja želja već ostvarila kada sam ga upoznala.
Specijalan je dan za srpski narod, ali i za mene. Srce mi je puno i ovu sreću vežem crvenim kanapom,najjače,i oko nje mornarski čvor,zaključavam je u sanduk i ne dam je nikom.
Bože, daj ovakav spokoj svakom biću na planeti.
Daj nam zdravlja i empatije. Sve drugo će biti okej.
Srećan praznik,pravoslavci.

Naslov posta

Ostavila sam ga rečima:,,Ne mogu više.''
Kao da mi je godinama predstavljao teret, kao da je neki težak fizički napor koji me ubija.
Ne mogu više.
I pošla,okrenula se i produžila.
A danas opet ne mogu...
*
Od danas menjam sebe. Ne brojim koja mi je ovo suštinska promena u životu.Ali biće presudna.Ili ću pomoći sebi ili ću sistematski uništiti sve što sam gradila 23 godine.
Osećam se zarobljeno, beznadežno i bespomoćno.
2016 sumiram baš sada,ovog momenta, dan pred ispit koji,naravno,nisam spremila.
Mamin potres mozga, moja obnova godine, užasna cimerka, raskid dugogodišnje veze, drugaričina smrt, bratovi problemi sa srcem, dedin šlog.

Pa i mašina bi popustila.Šrafovi bi poispadali i otišli u..peršun.
Juče sam se bez razloga raspala. Bila sam na kongresu i slušala o terapiji nečega, a razmišljala o neizlečivom. Plakala sam i još ću. Rešila sam da plačem, da se preselim u čitaonicu,pa da eliminišem kofein iz svog života, pa slatkiše, pa testo. Častila sam se čajem od majčine dušice i eto, sad dok ovo kucam,čašćavam se saosećanjem prema samoj sebi.
,,Zaslužila si da otplačeš svoje, da se pomiriš sa novonastalim događajima i kreneš dalje.''Takav mi je neki tok misli i znam da ništa nije izgubljeno.
Čvrsto se držim svog osmeha i silujem ljude da šetaju sa mnom, pričaju mi svoje misli i srećnom me čini to što uviđam da niko nije savršen(o).

Međutim, cilj je ostati u zlatnoj sredini, i naučiti nositi se sa životom,smrću,svim i svačim. Shvatiti da vreme neumitno prolazi,s nama ili bez nas.Možemo ga dobro iskoristiti ili kukati nad svojom sudbinom,u kojoj ni nema na šta da se kuka.

Novembar.

Dugo zelim da nesto kazem.
Zaustim,pa knedla stane u grlu. Srecom,tastatura me nikad nije izdala...
Novembar je. 2016. godina.
Novembar je...majka koja me gleda ocima punim ponosa sto licim na nju,ponosnu i upornu,dostojanstvenu i zauvek sklonu empatiji.
Novembar je izgubljen dvadesettrogodisnji zivot.
Jebem te,zivote,i kanceru,i priliko sto se propusta.
Novembar su karte za Balasevicev koncert na koji je Jelena isla sa nama 2013.
Nas tri ponovo idemo...A ona ce biti tamo sa nama,nasmejana kao tada,raspevanog srca u grlu,samo bez kise..Pocivaj u miru, Provincijalko.
Novembar je...Pred kisu. Pred nove ljubavi. Pred borvu sa raznim situacijama zivota.
Vise ni godine ne umem da sumiram.
Ne mogu reci da je bila losa. Ne mogu reci da je bila dobra. Poklanjam se tom prostom toku vremena koji je konstantan,s nama ili bez nas.
Zivim sa sve sirim plucima,jer zaista ne znam sta mi moze doneti novi dan.
Ono na sta sam se zarekla...ovih dana...je da nijednom danu necu dozvoliti da svane uzaludno.

*Ne umeh drukcije da pretocim u reci bujicu emocija koje osecam. Sreca-tuga-razocaranje-spokoj. Sve mi se cini da,cak i kad pomislim da sam odrasla,nesto me opet natera da odrastem jos malo.

Beg u oklop

Posle nekog vremena provedenog u okruženju punom ljudi
samo želim da pobegnem, da se zavučem u svoju ljušturu
ušuškanu i toplu, bezbrižnu
da se ,,operem'' od zlobe i pokvarenjaštva,licemerja i obmana
da se oporavim za još jedan krug Pakla

Teško mi je da funkcionišem
a sve me to tek čeka,kažu
mobing na poslu, cicijaštvo, izdaje
od strane svakog i svih
neću dugo izdržati, kažu
ako ostavim srce na raskrsnici
ako budem večno svakom dostupna
za svakog brižna poput majke

Prepući ću od tuge i razočarenja
neće me biti ni za sebe samu
kamoli za druge
i nikada se neću naučiti pameti...

Danas je samo jedan od sivih dana u Beogradu. Odlažem sve obaveze za..nikad. Ne mogu ljude...Ne mogu da pazim na svaku reč, da očekujem nož u leđima.
Željna sam svoje porodice. Pomislim na svakog od njih ponaosob, čak i na onu malu kiflu koja se bezbrižno migolji u svom krevecu nesvesna sveta koji je okružuje,ni lepog ni ružnog u njemu.
Sa njima je ok. Sa njima sam svoja, i oni su moji.
Moj mini svet idealnog i savršenog.

Nedeljna nedostajanja.

Na prodaju

Neću da prodajem sebe kroz tekstove,
pa da me provlače kroz komisije i odlučuju
jesam li dovoljno kvalitetna.
Moji tekstovi su JA,nema tu šta da se analizira i prezentuje.
Na prodaju je zdravlje.
Jedna ima prekancerozno stanje,druga ima proširenje aorte.
Jedan ima manjak krvi u srcu, drugi ne priča o svojim stanjima
Svako se za svakog boji
a za sebe ponajmanje
Pa ti živi,radi,funkcioniši
Uči atomske apsorpcione spektrofotometrije i moli Boga
da ti one spasu život
da iščupaju crnilo koje zahvata ovu bednu zemlju
iz svakog atoma tvoje duše
iz svake pore svakog napaćenog pojedinca

Na prodaju
životi dece
lekovi za neizlečivo
ciganska muzika u prevozima
osmeh koji forsiram jer kažu da sam mrgud
Informacije o pomanama
majki mojih drugarica
i šta da joj kažem što ne može te subote u bioskop

Na prodaju ona zvezda u grudima
koja se stidi da sija
jer neko ima manje od nas
a opet je bezbrižniji
možda gluplji
tiši

Na prodaju emocije
za šaku siće.