Comeback.

Navlači majicu koja je oslikana kao karta, broj sedam, herc.Raspušta kosu do laktova osećajući kako joj nemirni krajevi golicaju golu kožu. Hvata torbu i još par sitnica i izlazi...
Nije sigurna na koju će stranu. To je ipak njen san, može gde god poželi.

Možda će sačekati tramvaj broj sedam i njime otići do autobuske, i dugo, dugo posmatrati ljude. Videće majkusa bebom i muža kako vuče kofere. Izgubljenu studentkinju koja je prvi put tu. Pokazaće joj pravac.

Udahnuće duboko i osetiti miris štrudle sa makom... Kupuje jedno parče u staroj poslastičarnici i jesde ga satima. Iz torbe izvlači knjigu sa crvenim koricama i zlatnim slovima: Koeljo. Okreće šezdeset i petu stranicu i isključuje se iz sveta oko sebe. Ljudi žureći prolaze pored zaboravljene poslastičarnice, bace pogled na devojku sa ogromnom mašnom na glavi, udahnu topli miris testa i karamela, i nastavljaju svojim putem.

Ona sedi u uglu, za malim stolom tirkizne boje. Okreće stranu za stranom gutajući sva slova, smišljajući unapred peripetiju i kraj. Ne primećuje da je već veče.

Debela domaćica sa tršavom punđom i keceljom na tufne joj prilazi.

Ustaje sa drvene stolice strpavši poslednju mrvu kolača u usta. Sklapa knjigu i polazi putem suprotnim od onog kojim je došla... 

Možda će zalutati u neki crnački kraj gde će se izgubiti u ulicama isprepletanim košarkaškim terenima i dečjim parkićima, a onda će se trgnuti i vratiti se u svoj sivi hodnik, tražeći ono poznato lice, dozivajući Bezimenog dečaka... Odzvanjaće pesma Kendre Morris i zamišljaće da je u spotu. Ima dve savršene pletenice i crvenu narukvicu na levoj ruci. Pronalazi svoj stari dnevnik. Par stranica je uvijeno od prolivenih suza. Na jednom mestu je kap krvi i objašnjenje. Negde se provlači i rečenica:,,Istorija se ponavlja'' ...

Možda će i upoznati nekog. Devojčicu crne kose i crnih očiju u plavom šortsu koja će je uhvatiti za ruku i pokazati joj budućnost. Ili će početi da vidi brojeve u 3D formatu.

A onda će je probuditi na najsuroviji mogući način. Naglo. Oduzeće joj najveću biblioteku na svetu, iščupaće joj biretu iz ruke...Kao što su oduvek i činili...Budeći je..

"srećom: jastuci ništa ne govore. 
čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. 
oni su kao lađe, 
velike bele lađe, 
što plove u nemoguće, 
u snove,
u bezmerja..."

,,...jer, znaš, mila, ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi bili zli...''

Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan.
Nos joj golica polen preteći da izazove alergiju.
Osmehuje se sama sa sobom  jer se vratila u svoju kožu, ovog puta nekoliko broja veću, ali još uvek isto udobnu i poznatu kao nekad...
Hemijske formule i neki čudni sastanci prepliću se u snovima.
Ljudi su otišli, ali soba je puna belog jorgovana.
On ipak miriše lepše od njihovih sitnih, prodanih duša.
Sluša Cecu.
Pati jer ne može da ode na Balaševićev koncert.
Obećava sebi da će je jednog dana neko odvesti.
Neko ko će je golicati i vrteti je u krug.
Neko ko veruje u čuda i od njih ne odustaje.
Počinje da zapisuje svoje misli na papir, iz straha da će se izgubiti negde u prolećnim zracima sunca.
Na prozoru joj stanuje slavuj.
Izgradila je svoj stil. Sad nosi cvetiće. I patike sa belim pertlama.
Sprema ručak mami i tati kad dođu umorni sa posla.
Dizajnira svoju matursku haljinu.
Pegla kosu, ali najčešće je čupava.
Ćuti više nego ranije, sabira i oduzima, dogovara se sa sobom.
Govori im koliko ih voli. Oni je maze ispucalim, starim rukama i spremaju joj kiflice.
Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan...

Čuda....

...ipak ne postoje.

Ti si lagao mene, i ja sam lagala sebe...

,,Neke su ljubavi samo obična šala sudbine. Igra uvjeravanja da je moguće, laganja da neće prestati, traganja za razlozima za nastavak.
Neki su nam ljudi poslani s ulogom trnja na putu životai ničim više.
Ali, sigurno, negdje, sačuvana je jedna zvijezda za svakog od nas.
Ona čiji sjaj ćemo vidjeti samo onda kada prestanemo gledatiu to trnje i rane koje nam zadaje.
 Jer ne možeš nikada dokučiti vrh sve dok ne digneš ruke sa dna."

...kao da u meni su dve-jedna bez srca i duše a druga bez razuma, ne znam koja bila bih pre...

Ta činjenica da imate nekog ko vas voli i ko će u pola noći da ustane, iako ima temperaturu 38, iako napolju pada kiša, i pešaka da dođe jer vam je potreban, činjenica da u masi roditelja koji nisu ni zaslužili decu vi imate baš one najbolje, činjenica da ste na vreme shvatili da su ljudi govna...
Hvala Nebu što me čuva, daje mi snagu i ljude koji me vole...Ne znam šta bih bez njih... 

Pričala bih i ja mnogo štošta...Ali nemam kome.

Srce je nebitno.

Sedeli smo jedno pored drugog i ćutali.
Prošlo je sat vremena.
To, nažalost, nije bilo ono prijatno ćutanje...
Bilo je jedno od onih kad ja odbrojavam sekunde do njegovog ,,ajde da se ne glupiramo'' poljupca, a on, sedeći samo par centimetara od mene, verovatno razmišlja o rezultatu večerašnje utakmice...

Kad je sunce postalo pretoplo a kapci preteški, ustala sam.
Oduvek su me oduševljavali muškarci koji pođu za devojkom i uhvate je za ruku toliko jako da ne može da ode...

...nisam naišla na takvog.

Neko ko neće da ti kupi vašarski balon jer nisi dete ostane na klupi gledajući te kako odlaziš.

A onda kupiš balon sam sebi.

I lepo ti je.

Nisam izgubila dobrotu u sebi...Samo je više ne pokazujem svima.

Jedva čekam da odem.
Život u malenom gradu od par hiljada ljudi postao mi je toliko mučan da ovu rečenicu ponavljam svakodnevno. Ne mogu više...Želim da se izgubim u masi ljudi, da upoznajem nove, da se menjam u skladu sa boljim a ne sa ovim istim.
Od jutros sam bez nekog posebnog interesovanja čula bar pet trača i dve laži. Juče ih je bilo i više.
Okarakterisala bih to seljaštvo kao karakternu crtu, ne kao poreklo.
Ovde ne možete da se isflekate, a da to ne prođe neopaženo, ne možete da se ne smejete glasnije a da ne kažu da ste nevaspitani, niti da kažete svoje mišljenje, reći će da ste ludi.
Sinoć sam gledala Survivor i oduševila me je devojka koja je svoju ekipu okarakterisala kao nemoralnu gomilu samoprozvanih princeza i prinčeva. U početku sam pomislila da je samo buntovnica, ali sam onda u njoj pronašla sebe.
Nisam ja pametnija ili sposobnija od ostalih. Meni je samo muka kad osamnaestogodišnjak koji je odličan đak jer mu je neko od roditelja na položaju na času sociologije sebe okarakteriše kao poštenog, ambicioznog i marljivog. Povraća mi se kad me devojka koja se sprema za medicinu pita da li je molekul vodonika H ili H2. Dođe mi da vrištim kad dečak koji je dogurao do kraja srednje škole a ne zna da sabere dva i dva drži moralne pridike profesorki koja ne sme ništa da odgovori jer će dobiri otkaz-brat predsednika opštine je kum zeta njegove pokojne tetke koja je snaja ujaka njegovog oca....i tako dalje, i tako dalje.
Najviše zaboli saznanje da će svi oni u životu proći mnogo bolje nego ja.
Ali neka. Jer, šta god da mi se nudi, nikad ne bih dozvolila sebi da se spustim dovoljno nisko do nivoa zadnjice takvih ljudi.

They’re right, you don’t deserve me, but I deserve you.

Sanjala sam da sam ponovo u sedmom razredu osnovne škole.
Lutam hodnicima a drugarice me vuku na čas.
Starija sam od njih 5 godina. Zar ne vide??
Okrećem se u vrtlogu i tu je on.
Prilazim mu i govorim šapatom:,,Mislićeš da sam poludela, ali, mi se znamo.. Bili smo zajedno godinu dana i par meseci.''
I, kao da sam mu rekla koliko je sati, smireno mi uzvraća:,,Bili??''
-,,Da. Danas smo...raskinuli.''

*
*
*

Nije mi žao što sam okrenula leđa njemu kao osobi kakva je bio u tom trenutku.

(Imali smo, kako je ono rekla Pirinač.....filmsku ljubav?

Samo, naš film nije bio bajka sa hepiendom. Nijedan zapravo nije.)

Žao mi je što sam okrenula leđa baš na ovaj dan. Prekjuče smo obećali jedno drugom da nećemo da dozvolimo da nas razdvoje gluposti i da ćemo se razdvojiti oktobra, kad se ispreči nešto bitnije od nas... Prekjuče sam izabrala novogodišnji poklon, a on me je zagrlio uz reči ,,Ne znam više kako da ti pokažem svu ovu ljubav.''

...Juče sam opsovala, bacila telefon u zid i zalupila vrata za sobom.

Filmski je trajalo, filmski se i završilo.

Nek' ide život. A i ja sa njim. Čekaju me neprospavane noći uz hemiju. Možda je i bolje ovako.