Ako je suđeno...

Ko o čemu, ja o sudbini.

Jbg...

Jedino u nju verujem.

Mala devojčica je ležala tako na krevetu, satima. Prekrivena crno-žutim prugastim ćebetom sve do prćastog nosa crvenog od hladnoće. Osluškujući kako vetar svom jačinom udara u prozorska okna, očekivala je škljoc brave, glas, melodiju, bilo šta...

Ničega nije bilo.

Ušima nepoznata tišina počela je da poprima zvuke nekih čudnovatih tonova, ali prijala je, i te kako.

Poželela je da kupi ogromnu kutiju sladoleda i da isključi sve telefone. Da ne otvara vrata nikom i da tako leži i gleda filmove, bar dva dana...

''Pete nedelje počinje stvar da se lomi. Ili se obesiš, il' nastaviš dalje.''

Stvarno više ne znam volim li. Znam da sam umela da volim toliko da zaboli, toliko da bih dala život za nekog...To nije slučaj sad. Ali nije ni da sam hladnokrvna...

Mislim da me je iskustvo nateralo da ne verujem nikome, čak i kad imam tu neku prerađenu verziju bajke.

U svakom slučaju, postoji navika...Ne ona klasična, ravnodušna, nego navika kao potreba da nekom na kraju dana prepričam šta sam radila, da mu kažem svoje tajne bez trunčice straha da će ih preneti nekome. Navika da govorim svoje strahove jer znam da će on uvek verovati u mene.

''Kad mi se nešto lepo desi ja bih da odmah javim tebi,

ali na pola tvoga broja stanem jer više nisam tvoja..''

Samo sam okrenula glavu. I, ne znam da li nedostaje. Premalo je vremena prošlo, a suvišnih pitanja mi je već preko glave... Naučila sam da preživim sama. Mislim da je to i najveći problem. Ima devojaka koje su same sebi dovoljne, koje prazninu za ljubav u srcu popune nekim drugim stvarima, pošto budu mnogo puta razočarane...

Ne znam želim li da ostane tako ili da opet budem Mala ranjiva Devojčica koja će zavisiti od svoje nenormalne potrebe da bude voljena i pažena.

Izgubih poentu...

Ne znam šta da odgovorim na ''Teško mi je.''

Kad je meni bilo teško, drugi na to nisu obraćali pažnju.

A opet, on ne spada u te Druge...

On je nešto posebno, nešto drugačije.

I on putuje uskoro.

Ne znam zašto sve ne ostavi tako kako je.

Otići će i zaboraviti me.

Oženiće se, vreme mu je...

Ali ne.

Ja ću se vratiti.

Kao i uvek.

Još jedan kraj. Ili ne.

Znala sam da ne treba previše da pišem. Ili pričam.

A možda je samo sve tako zapisano... Još uvek verujem u to.

Čemu vera?

Boli me stomak.

I, zašto mi se plače?

Baš, klasika...

Za par dana ću shvatiti šta sam uradila.

Jedinom muškarcu koji je verovao u mene.

Ili neću.

Days like this I don't know what to do with myself. All day - all night...

Nemam šta pametno da napišem...

Dosada.

*

Treća godina gimnazije za koju sam se psihički spremala kao luda jer su nas njom najviše plašili prolazi toliko dosadno da mi dođe da plačem.

Pola časova gubimo ali nećemo štrajkovati iz inata svima koji štrajkuju...Naravno, ko su oni da nam diktiraju šta ćemo raditi?

*

Za ljubav konačno mogu da kažem da traje. Sa manjim i većim trzavicama, više ili manje savršenstva, ali ne da se. I ne dam je. Ne damo je.

*

Više ne volim zimu...

Toliko je hladno da se plašim i da otvorim prozor da se izvetri soba.

*

Vikend je bio dobar. Toliko dobar da sam tri dana za redom dolazila kući u 5 ujutru, u blaženo-izmorenom stanju posle mnogo sati igranja. Toliko dobar da danas nisam otišla u školu jer nisam bila u stanju da otvorim oči. Pa, ne pune vam najbolje drugarice svaki dan osamnaest...

*

Slušam Balaševića na youtube-u. Izbrisala sam sve albume iz kompjutera slučajno...Tužna sam.

*

I tako ću se sad istuširati, navući svoj novi zeleni džemper i čitati Tri posleratna druga dok se ne uspavam. Ili dok me ne pozove da mi kaže da mu nedostajem.

Kako god...dok ne prođe ovaj dosadan dan.

Sutra će biti bolje.

Neka te niko ne poželi ove noći, neka se niko ne usudi...

Volela bih sad

da ti se uvučem u krevet

onako kako samo ja umem,

da te poljubim ispod oka,

tamo gde nemaš sitnu bradu

i da se stopim s tvojim grudima.

Ali tiho,

sasvim tiho,

da se nijednim uzdahom

ne otkrijem,

da možeš da se probudiš

i da se nasmeješ

mom čuperku kose

na svojim grudima.

I uradiću to jednom,

kad prestaneš da se ljutiš na mene

jer se ja ljutim na tebe

što se ljutiš na mene

i tako do u nedogled.

Hoću, onda kad budemo imali

još milion uspomena

zbog kojih ću se

posle svake svađe

grčiti

prljajući jastuk

svojom novom

vodootpornom

maskarom.

Noć....Jutro.

Odavno nije čekala zoru na prozoru svoje sobe dok joj se kroz mrežu ledi dah... Zaboravila je koliko joj je to prijalo kad je bila mala. Noćas je rešila da obnovi neka stara prijateljstva i da prestane da trči u krug jureći se sa obavezama koje zapostavlja. Srediće se, psihički i fizički, i krenuti da živi organizovano.

Razmišlja o tome dok ritmično širi nozdrve pokušavajući da uvuče što više 'svežeg' vazduha u pluća...Želi da je na planini. Ni tamo nije bila skoro dve godine...Oseća se kao da je izdala sve što voli. Ali, ona najbolje zna da nas ono što volimo čeka zauvek, i sasvim je sigurna da je njeno mesto za maštanje i dalje tamo, iza žbuna kraj kuće...Netaknuto, mirno, slobodno. Da će uskoro otići i isplakati se tamo zbog svih propalih snova, ali i da će stvoriti nove.

Trže se kad ispred njenih očiju proveja par pahulja. Ponovo počinje... A danas joj čak ni sneg ne prija. Zapravo, nije navikla da bude srećna, da je neko voli baš takvu kakva je, da mesecima ne zaplače... Do juče je molila Boga da padne, a sad kad je sloj sve veći njena potreba da izađe iz kuće je sve manja... Nešto se čudno dešava.

Opet jedan od njenih perioda...Danas joj treba da plače. Nema neki poseban razlog, baš naprotiv...Sve je savršeno. Samo, oči treba isprati.

Makar radosnicama.

Mi.

Napolju je -15. Izašli smo iz kafića u kom je bilo vruće, i sada se stiskamo jedno uz drugo kako bismo se bar malo ugrejali, ali nam ne uspeva. Moja stisnuta šaka je u njegovoj-opet samo on ima rukavice... Novim dubokim čizmama gazim po zaleđenim baricama pazeći da se ne okliznem. On ide pored u širokoj crnoj jakni sa pletenim šalom oko vrata, priča nešto kao navijen, i vuče me levo-desno kad pomisli da ću udariti u nešto.

Po izrazu lica vidi da me opet muči ista stvar. Onda počinje da priča menjajući glas i ubacujući dozu ozbiljnosti.Prolazimo skoro pola grada kad već počinje da se ponavlja...A onda izgovara rečenicu koja je toliko banalna, a koja me ostavlja bez daha. Puštam mu ruku i grlim ga dugo, dugo... Konačno znam da nisam u pravu što sumnjam.

*

U parku smo. Oko nas nigde nikog, prazno igralište i samo jedan pas ispod klupe na kojoj sedimo... Golica mi vrat dahom i ja se smejem kao dete koje ne može da se suzdrži kad mu nešto čudno padne na pamet... Govorim mu da prestane i okrećem mu leđa praveći se da sam ljuta. Govori mi da se durim slađe nego iko i vuče me tako okrenutu ka sebi... U tom trenutku pronalazim svoj idealan položaj u njegovom naručju. Malo ispod glave a iznad stomaka, tu, na grudima, moja tršava glava se savršeno uklopila... Ćutimo nekoliko sekundi i čujem kako mu srce lupa kao ludo. Grlim ga i govorim mu da želim da u tom položaju ostanem večno.

*

Njegova soba. Sedim uvijena u narandžasto ćebe i jedem palačinke koje mi je napravio. On se smeje mrljama koje mi ostaju po obrazima, ali ja se ne obazirem... Opet me zeza. Dižem nos visoko u plafon, ali on mi rukom povlači bradu i ljubi me. Onda ležimo zagrljeni i ćutimo, satima. Prati me kući po ko zna koji put i krenem, stignem do drugog sprata, pa trčim ulicom da ga zagrlim još samo jednom.

*

Nova godina. Oko nas ljudi odbrojavaju sekunde, a on me gleda u oči sedeći tik pored mene u

sivo-crnom odelu sa skoro neprimetnim prugicama, beloj košulji i sa novom frizurom. Odbrojavanje stiže do nule, a on me uzima u naručje i šapuće:,,Zvezdice, volim te...''

*

Moj Praslin. U džepu uvek jedna čokoladica za mene, hrani me njom iako sam debela i kaže da će da me oženi. ''Mala luda glavo, danas si zaboravila čokoladu..'' i ceo svet je moj.

Kunem ti se Bogom, delila bih s tobom i dve kapi usred pustinje...

Jer, ti si meni sve.

Trijumfi.

Prošlo je godinu dana otkad sam ovde.

Nisam detaljisala o svojim usponima i padovima na drugim poljima koliko sam pisala o ljubavi, čini mi se.

Mislim da sam pametnija nego pre. Tačnije, iskusnija.

Znam da sam pre mnogo lepše pisala.

Ne znam gde ću biti sledeće godine (ovo obožavam da kažem, a znam da ću biti na potpuno istom mestu u istom položaju) i hoću li slaviti dvogodišnjicu, ali sigurno znam da ću pisati.

I dalje zaplačem kad mi se spomene muzička škola ili prelistavam stare slike... To je ono što se nije, i što se nikada neće promeniti. Spominjem to jer sam nedavno odlučila da nikada ne odustajem od stvari koje me čine potpunom i srećnom osobom kakva treba da budem.

Šta će mi se desiti ako jednog dana okrenem jedan broj? Šta ako iza tog broja i ne začujem poznati glas, ili ostanem bez odgovora? Apsolutno ništa. Možda ću na poziv i dobiti odgovor, sresti osobu za koju sam ubeđena da ....... i na kraju se potpuno razočarati. A možda ću samo potvrditi ono u šta verujem. I možda će mu tek tad biti jasno da bajke postoje i da ona moja ipak treba da se ispuni.

Možda...

Bez tog 'možda' život bi nam bio i suviše suvoparan, čini mi se. Nije interesantno voleti nekog ko se uklapa u šablone... Treba naći nekog posebnog, prilagoditi sebe njemu i njega sebi, i ne odustajati, nikad.

***

Imam potrebu da pišem čak i kad to više ne umem zato što to radim čitavog života. Bio period dobar ili loš, bila ja najbolja ili najgora na svetu, bila hladnokrvna ili preosetljiva, blog(poslednjih 6god) i papir sve trpe.

I tako, izgubih poentu.

Srećna mi godišnjica, hvala što čitate.

***

''Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije,sve spiskano i stečeno..Ne vredi, kasno je, ostaje s tobom na vrh Kalvarije samo neizrečeno...Za tim ću sutra žaliti, to ćemo jednom zaliti, u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti..''

(Balašević, naravno.)

"Čestice sjaja rastopiće mu se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sam, nadam se. Jer, tad će se u ritmu njegovog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivala u odjecima naših tišina... Tišina. Da. I onda će znati da je jedini kojeg sam ikad volela. Da sam sve druge volela tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti njega. Kada ga konačno nađem."

''Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.''

Oduvek sam želela taj osećaj.

Ono kad vas je briga za sve,

kad vas ne mogu uzdrmati ni rođenje

ni smrt

ni sve velike i male stvari 'između'.

Ono kad se možete ponašati prema ljudima kao prema običnom parčetu papira

kad se možete iživljavati

a da vam to ne pruža ni zadovoljstvo

ni bol.

*

Mama mi je kupila tri para čarapa

sa čudnim cvetićima

mama je spremila lazanje

i uključila u struju osveživač

sa mirisom jorgovana

i pozajmila iz biblioteke

Balaševićevu knjigu.

Čarape su neotpakovane u ormanu,

lazanje su se pokvarile,

knjiga je otvorena na četrnaestoj strani.

Ja ne mogu dalje.

Samo soba prokleto miriše

danima i noćima

ali ja ni to ne osećam

jer mi je nos zapušen

i ne umem da plačem

jer sam toliko promukla

da sad samo pištim

i ne ispuštam ni glasa.

*

On mi je kupio kinder jaje

i plakao je preda mnom

i glupirao se da bi me nasmejao

a ja sam samo ćutala

i onda je rekao da sam zlobna

jer mu radim ono što su meni

radili drugi do sad.

A nijedan nije bio tako ozbiljan kad treba

i tako detinjast kad treba

i tako iskren i pun poštovanja

Nijedan me nije voleo bez ikakve koristi

Nijedan više neće.

Ne, ako i njega uspem da izgubim.

*

Oduvek sam želela taj osećaj...

Sad kad mi je dat, ne znam šta ću s njim.

Jedino što mi pada na pamet

je

da počupam kosu

od muke

i počnem da molim Boga da me dobro uzdrma

nekom glupošću

pa da

po ko zna koji put

nastavim da živim.

Nikada neću razumeti...

...šta znači taj drhtaj.

I čemu gledanje u oči u zagušenom kafiću

i ta traljava čestitka...

Onaj ko mi zaista želi sve najlepše

me je poljubio u ponoć.

Rekao ''volim te'' prvi put.

Poklonio neke sitnice koje su me rasplakale.

I grlio da upije sve suze.

Radosnice.

A onaj obraz

pred kojim sam drhtala do pre nekoliko meseci

ne želim da poljubim.

Skrenula sam pogled i promrmljala

-takođe.

Krivo mi je samo

što sam morala da ga sretnem

i prvog januara...

Ne želim da ga poznajem u ovoj godini.