Noć....Jutro.

Odavno nije čekala zoru na prozoru svoje sobe dok joj se kroz mrežu ledi dah... Zaboravila je koliko joj je to prijalo kad je bila mala. Noćas je rešila da obnovi neka stara prijateljstva i da prestane da trči u krug jureći se sa obavezama koje zapostavlja. Srediće se, psihički i fizički, i krenuti da živi organizovano.

Razmišlja o tome dok ritmično širi nozdrve pokušavajući da uvuče što više 'svežeg' vazduha u pluća...Želi da je na planini. Ni tamo nije bila skoro dve godine...Oseća se kao da je izdala sve što voli. Ali, ona najbolje zna da nas ono što volimo čeka zauvek, i sasvim je sigurna da je njeno mesto za maštanje i dalje tamo, iza žbuna kraj kuće...Netaknuto, mirno, slobodno. Da će uskoro otići i isplakati se tamo zbog svih propalih snova, ali i da će stvoriti nove.

Trže se kad ispred njenih očiju proveja par pahulja. Ponovo počinje... A danas joj čak ni sneg ne prija. Zapravo, nije navikla da bude srećna, da je neko voli baš takvu kakva je, da mesecima ne zaplače... Do juče je molila Boga da padne, a sad kad je sloj sve veći njena potreba da izađe iz kuće je sve manja... Nešto se čudno dešava.

Opet jedan od njenih perioda...Danas joj treba da plače. Nema neki poseban razlog, baš naprotiv...Sve je savršeno. Samo, oči treba isprati.

Makar radosnicama.