Trijumfi.

Prošlo je godinu dana otkad sam ovde.

Nisam detaljisala o svojim usponima i padovima na drugim poljima koliko sam pisala o ljubavi, čini mi se.

Mislim da sam pametnija nego pre. Tačnije, iskusnija.

Znam da sam pre mnogo lepše pisala.

Ne znam gde ću biti sledeće godine (ovo obožavam da kažem, a znam da ću biti na potpuno istom mestu u istom položaju) i hoću li slaviti dvogodišnjicu, ali sigurno znam da ću pisati.

I dalje zaplačem kad mi se spomene muzička škola ili prelistavam stare slike... To je ono što se nije, i što se nikada neće promeniti. Spominjem to jer sam nedavno odlučila da nikada ne odustajem od stvari koje me čine potpunom i srećnom osobom kakva treba da budem.

Šta će mi se desiti ako jednog dana okrenem jedan broj? Šta ako iza tog broja i ne začujem poznati glas, ili ostanem bez odgovora? Apsolutno ništa. Možda ću na poziv i dobiti odgovor, sresti osobu za koju sam ubeđena da ....... i na kraju se potpuno razočarati. A možda ću samo potvrditi ono u šta verujem. I možda će mu tek tad biti jasno da bajke postoje i da ona moja ipak treba da se ispuni.

Možda...

Bez tog 'možda' život bi nam bio i suviše suvoparan, čini mi se. Nije interesantno voleti nekog ko se uklapa u šablone... Treba naći nekog posebnog, prilagoditi sebe njemu i njega sebi, i ne odustajati, nikad.

***

Imam potrebu da pišem čak i kad to više ne umem zato što to radim čitavog života. Bio period dobar ili loš, bila ja najbolja ili najgora na svetu, bila hladnokrvna ili preosetljiva, blog(poslednjih 6god) i papir sve trpe.

I tako, izgubih poentu.

Srećna mi godišnjica, hvala što čitate.

***

''Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije,sve spiskano i stečeno..Ne vredi, kasno je, ostaje s tobom na vrh Kalvarije samo neizrečeno...Za tim ću sutra žaliti, to ćemo jednom zaliti, u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti..''

(Balašević, naravno.)