Jutro

Mirisni predeli se prelivaju pred mojim očima...

Vidim more,planinu i ravnicu.

Na moru je magla.

Jato galebova poleti u nebo tačno u 5.30,

čuje se Kukurikuuu i život na pokretnoj traci počinje kao na tri-četir'-sad.

Magla se izdiže iznad obronaka sna i sve poprima žuto-ružičastu boju.

Optimista se nasmeje jutru,pesimista pokrije glavu jastukom i okrene se mrzovoljno na drugu stranu.

Beba prepozna miris rose,pa je plačom pozdravi,najlepše na svetu.

Radnik se protegne,zevne,pa krene u svakodnevne radne aktivnosti.

Devojčica zbunjeno trepće dok joj mama navlači plavu suknjicu i belu košulju i usnulu je odvodi u vrtić.

Na planini je sneg.

Sunce se probija kroz gusto zbijene krošnje igajući se  svetlošću.

Neki zekan pod granjem se strese,protegne noge pa odskakuće u novi dan.

Ptičica leti do izvora,napija se pa lepršajući snažno odmornim krilima odlazi da potraži hranu.

Pisac se budi nad pisaćom mašinom,otkuca i poslednji red,izvlači papir pa odlazi da popije prvu kafu.

Danas će neko umreti.

Ali će se i roditi jedan novi život.

*

Mene mama budi poljupcem,nudeći mi jutarnju šetnju.

Ustajem nasmejana,navlačim svoje krpice od čipkastog sna i krećem.

Dobro jutro!:)

Moja bajka

Budim se svako jutro sa mirisom nara u kosi i tvojom rukom u svojoj.

Osmehujem se novom danu i hrlim u njega raširenih ruku,kao majka koja se raduje detetu koje dugo nije videla.

Često mi ponavljaš kako sam lepa,kako voliš svaku oblinu na mom telu i svaki pokret koji napravim.

Ozbiljan si,nisi kao drugi.

Smeješ se najlepše na svetu,i nikad nisi neraspoložen ili umoran.

Kad sam tužna zagrliš me i ćutiš sa mnom.

Zoveš me svojom princezom,ja tebe zovem po imenu samo kad sam ljuta.

Kad si ti tužan skuvam ti toplu čokoladu,a onda se privijem uz tebe i dopuštam ti da zmizdriš.

Umeš da istrpiš svaki moj izliv nežnosti i uvek imaš reči koje na mene deluju kao hladna ruka na vrele dečije obraze.

Zasmejavaš me i ljubiš najnežnije,tu,u jamicu na desnom obrazu...

Volim te.

Voliš me.

A još uvek ponekad nisam svesna da postojiš.

Ispunjavaš me.

Sanjam te.

Ti si moje idealno,moje najnežnije.

Ti si mi materijal za bajku.

Mart i ja.

Ustala.

Oprala zube,iako ih ničim ne prljam već tri nedelje.

Otišla u školu i smrzla se pošteno.

Došla kući i smrzla se još više.

Danas je treći dan kako nemamo grejanje.

 Stan prazan,mama i tata su na putu.

Tumaram levo-desno a svaki korak odzvanja.

Uključujem kvarcnu peć i smejem se:tata bi me sad podsetio na cenu struje 

i ljude koji se uopšte ne greju

dok ja u sred zime po kući nosim samo tanku majicu i šorc. 

Želudac opet muči,

i varam sebe-opet sam prekršila dijetu...

I hvata me bedak.

Jer nisam dovoljno karakter i sve ostavim na pola.

 Krećem sa učenjem,novi krug.

Dolazim da nabacam ovih par redova,misleći da će biti lakše.

Jer,

Tako sam prokleto umorna.... 

I believe I can fly...

Konačno odigrasmo i partiju čuvenog bilijara na Fejsbuku.

Nerviraš se jer te,kao i uživo,ne puštam da pobediš,makar to značilo da ću auto-pobediti sebe samu.

Smejem se.

Postali smo prijatelji i time demantovali svoje tvrdnje od pre par godina.

Tati sam čudna,zasmejava me plazma.

Danas je kamenčić deka-opet mu je loše.

Ali,zagrljajem ću ga izlečiti,obećavam.

Smejem se. 

Slušam stare Cecine pesme i ispijam petnaestu šolju ledenog čaja.

Nos mi se smrzao.

Život je tako lep!

Gratitude

Posle 16 godina kukanja,reših i ja da napišem listu na kojoj sam zahvalna.

Mojima,Bogu i sebi pre svega.

Hvala :

• za zelene oči.
  
• što sam imala savršeno talasastu smeđu kosu(dok je nisam,jelte,sama upropastila :P).
  
• što imam divnu porodicu:mamu,tatu,brata,baku i deku koji bi život dali za mene.
• za to što sam najmlađa u porodici,i za sve beneficije koje taj pojam povlači.
• što imam par očiju,ušiju,ruku i nogu.
  
• što me u životu nije zadesila nikakva veća nesreća.
  
• što na nebu imam dva najvernija anđela-tatine roditelje.
  
• što imam snage da se borim sa svim negatinvnim stranama sveta u kome živim,a ipak ostajem verna sebi.
  
• što sam pametna,što imam dara za pisanje,muziku i odbojku.
  
• za sve nove stvari koje sam probala u životu(i žao mi je što nijednoj nisam ostala verna).
  
• što sam u životu srela nekolicinu profesora koji su mi promenili život-svog profesora harmonike,profesorku klavira,matematike i fizike.
  
• što imam ovoliko sreće u životu.
  
• Sudbini što me je odvela do mog prvog blog servisa na kom sam upoznala desetak fantastičnih osoba sa kojima se danas i lično znam.
  
• što sam posle prvog bloga došla baš ovde.
  
• što sam zdrava,bila i ostala.
  
• što sam romantična.
  
• što mi je rođendan leti.
  
• što nisam gladna,gola ili bosa.
  
• što nemam slabu cirkulaciju :)
  
• što postoje Mika Antić i Đole Balašević.
  
• što imam jednu pravu drugaricu i mnogo dobrih prijatelja.
  
• što sam u životu sretala razne ljude od kojih sam puno naučila(u svakom smislu).
  

I hvala...

Hvala ti,mama,što postojim.:)

(Da me nema,trebalo bi me izmisliti :))

Dragi dnevniče...

Skroz bezveze mi je prošao ovaj dan.

Ustala sam relativno rano,za šta se potrudio dragi mi tatin kolega razvikavši se na temu politike i predstojećih izbora u dnevnoj sobi koja je samo tankim zidom odvojena od moje.

Čim sam ustala nakostrešila sam se od samog pogleda na krš koji je bata uspeo da napravi za samo 7h koliko je u gradu.Onda sam se setila da je i ostatak kuće veoma zreo za sređivanje,dala se u posao i završila u pet.

Onda sam malo gubila živce,odlučivalo se hoće li baba i deda kod nas ili ćemo mi ovog puta,pa su ipak oni naišli dok smo se mi ,,organizovali".

Baba je baš sad morala da napravi sve moguće štrudle i da ih donese za unuka studenta,dok sam ih ja samo njuškala-rekoh,ostaću karakter.

Juče sam bila na šišanju(guska je tražila ravni paž ne zapitavši se ni u jednom trenutku kako će to oblikovati do sledećeg odlaska frizeru).Šta sam tražila,to i dobila..Kosa mi se,naravno,do sad već upropastila(nisam je dirala,majke mi,ali glupavi vetar i kiša sinoć...),i pre nego što sam prsla zaista sam se potrudila da je oblikujem najbolje što umem.I mama je pripomogla iz petnih žila se trudeći da me ne odalami što histerišem u prazno,i nekako uspeh da napravim nešto od nje.

Onda je V zvala i rekla mi da je dečko vodi u provod,te da nemam s kim da izađem jer su i M i S već sa svojim dragim danonoćnim okupacijama.

To mi je donekle i dobro došlo,ali je ipak bila samo kap koja mi je trebala da se u najkraćem mogućem roku presvučem i odlučim da nikada više ne izađem iz kuće.

I sad se pitam-da li je ona moja sreća bila samo jedna velika laž kojom sam uspela da slažem i sebe,ili je ovo samo prolazna PMS nervoza i sutra će sve biti po starom?

Pojma nemam.

Bože, molim te da je ovo drugo.

Izaberi oblak,spremi se za let da u jednom trenu otkrijemo svet :)

Osmeh se razliva po celom njenom licu bojeći svaki kutak u dugine boje,golicajući jamice na obrazima i spuštajući se u srce gde se pretvara u veličanstveni vatromet i nestaje,dok ga smenjuje novi.

Oblaka više nema;razmaknuli su se i otkrili užareno sunce koje miluje njenu smeđe-crnu kosu sa ostacima nekadašnje farbe i novim izrastkom koji,čini joj se,sam po sebi predstavlja nove početke,nadu,lepotu koja poput izvora pronalazi svoj put do svetlosti i nastavlja da se bori.

Još poneki bol u glavi podseti na glad,ali ona se od danas hrani srećom.Progutala je nebo koje joj je ispunilo ogromnu prazninu u grudima,koje godinama nije uspevala da se otarasi.

Vreli obrazi joj se crvene od snage života koju je odjednom dobila.Ne predaje se pred neuspesima,veruje,veruje i veruje svim svojim bićem,slika osmeh na lica oko sebe,oseća svim svojim čulima.

I grli,i ljubi beskonačno.

Mala devojčica je porasla,ali je u srcu sačuvala proleća i svoje prve visibabe.Shvatila je da se sreća zaista nalazi u malim stvarima,što je i sama godinama tvrdila,ali nije verovala sebi.

Danas sa vama deli pesmu koju ne može da prestane da sluša danima:

 

Zavrti se nebo, gromovi i munje u glavi,
a u tvojoj kosi jorgovan se smeši i plavi.
Otvorene krune ko godine tvoje u nizu
odaju te oči, proleće je blizu. 
Izaberi oblak, spremi se za let,
da u jednom trenu otkrijemo svet,
ulica je reka, livada je skver,
izaberi vetar, izaberi smeh.(...)
Mogu da se dese i sva čuda ovog sveta, 
proleće je rano a jorgovan cveta..

Proleće

Mene ne zanima kako zaradjuješ za život.
Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usudjuješ da sanjaš
o tome
da ispuniš čežnju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imaš.
Ja želim da znam da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti živ .
Mene ne zanima koje planete utiču na tvoj Mesec.
Ja želim da znam da li si dodirnuo središte spostvene tuge, da li
su te životna razočarenja otvorila ili si se skvrčio
i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Želim da znam možeš li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim,
ne meškoljeći se da ga prikriješ ili umanjiš ili izbrišeš.
Želim da znam možeš li drugovati sa radošću, sa radošću
mojom ili svojom ;
Možeš li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pažljivi, da budemo realistični,
niti da se setimo svih ljudskih ograničenja.
Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.
Ja želim da znam mozžeš li razočarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi ;
možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati spostvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Želim da znam mozžeš li videti lepotu čak i ako nije
lepa svaki dan.
Želim da znam možeš li živeti sa promašajem, sa promašajem
svojim i mojim,i još uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesečini uzvikivati “To”!
Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li se dići posle noći bola i očaja,
Iscrpljen, satrt do srži, i uraditi ono što se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili šta si ili sa kim si studirao.
Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo ruši.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom; i da li zaista
voliš društvo u kome se nadješ u trenucima praznine.

Ja sam pronašla svoj recept za sreću.

Bez ljubavi,ili nekih bitnih promena.

Za mene je proleće počelo danas,i trajaće zauvek.

A skrivalo se,oduvek-u meni.

Glad,raskidi i slične katastrofe

Opet se prevrćem po krevetu.Ne stignem pošteno da namestim jastuk i spustim spavaćicu,a želudac preseče.

Dijeta i prvi put toliko optimizma i motivacije da sam nadmašila samu sebe.Uspesi i osmesi,prijatelji i pesme.I ipak onaj kamen u cipeli koji stavimo kad smo najsrećniji,da podseti na bol.

Rečenica ,,Moje srce je slomljeno." od strane devojke sa voljom Skarlet O'Hare i posebnošću Balaševićeve Lunje.One,čije je srce smelo sve sem da bude slomljeno.

Nije uspela da ubedi sebe da ima dovoljno vrlina da bi zaslužila ljubav koju je imala.Živela je u zabludi sumnjajući iznova i iznova.Nije stigla da se prepusti,i na stranu to što su se sumnje obistinile.Oči su joj otvorene na pogrešan način.

Ne pišem sve ovo da bih je rasplakala.Ni da bih joj pomogla da preboli.Pišem jer osećam potrebu da nekome ko je tu za mene već tri godine,iako se čak i ne znamo uživo,kažem koliko mi znači,i koliko me bole njene suze sad.

Da kažem da svaki rak ima pravo da bude plačipi*ka,iako ona to ne želi.

Ne umem da tešim rečima,znaš to.Umem da grlim prokleto dobro i da želim.

Želim ti da uneseš happyend u svoj život.Što da ne?Previše je tuge na ovom svetu.

A vas ostavljam sa par nepročitanih strana i servisom od herendi-porculana,sa mojim nabacanim,tek rođenim mislima.

Neću jesti,može da zavija do sutra.

Poslednje o tebi.Zaklinjem se.

Ah,kako savršen osećaj.Pišeš mi...zašto mi pišeš?Oh,shvatio si da ja nisam jakna koja će zauvek visiti na tvom čiviluku dok ne prođe godišnje doba i opet me obučeš?Drago mi je da jesi.Volela bih da zapamtiš to.

Iskreno mi je žao samo nje...Svima se činilo da si se promenio.Hvalio si se vašim slikama i oči su ti sijale kao nikada.Uspeo si da me prevariš,da učiniš da zaboravim ono što si mi davno rekao:,,Ja ne volim,ja se ne menjam.Svaka će morati da prihvati to ili će me kad-tad izgubiti."

Setila sam se toga kad sam je ugledala uplakanu,kad sam pročitala njeno ,,Ne dam ti da me povrediš a ja da te promenim,ne umem, ne vredi..."

Žao mi je.Verovala ti je,kao i gomila onih pre nje.Daješ sebi za pravo da ih gaziš i prelaziš preko njih kao da je ceo svet tvoj.

,,Shvatićeš jednom da nije" ,ponavljala sam ti,i volela bih da ti ponovim sad,iako mi ne bi verovao.Da smatram da me se to još uvek tiče,rekla bih ti da je trebalo da je čuvaš.Jer te već neka sledeća neće hteti.

Kao što te ja danas nisam htela.

Kao što te neću hteti više nikada.