Hodnici

Koraci odzvanjaju u tupoj tišini koja se jezivo širi tim dobro poznatim hodnikom..

Hoda njime već sedamnaest godina,i samo je par puta otvorila ista vrata,uglavnom grabi napred ili se bojažljivo vraća želeći da nađe prethodni mir,ali se vrata menjaju ili nestaju,ili je svetlost unutrašnjosti toliko jaka da odustaje..

Nedavno je rešila da krene ka novom i nepoznatom otvarajući izmenjena vrata čudnog izgleda punog krivudavih linija i šara,ne znajući da je unutrašnjost relativno ista.U sobi je sedeo smešan nagi muškarac visoko uzdignutih,a opet,pomalo spuštenih ramena.Gledao ju je besramno i pričao ono što je u tom trenutku želela da čuje,i nije uspela da se odupre.Oči joj još nisu navikle na mrak,ali stopala su vapila za odmorom.Rekao joj je jednom,između ostalog,da ljudi sa svetlijim očima lošije vide u mraku.Rekao joj je u pauzi između poljubaca i gomile nekih besmislica,kad ju je uzdizao do zvezda i kačio joj ih u kosu...Lepo joj je tu,s njim.Ali on ostaje u svojoj sobi,nikad ne otvara vrata i ne grabi napred,baš nikad.

Tu je i drugi stanovnik tog čudnog hodnika bez kraja,pored onih čija su vrata sad već zauvek zaključana...Njegova soba je šarena i u njoj se lakše diše,stalno su otvoreni prozori,a na njegovim ramenima stanuju ptice.On nije savršen,ali je jednostavno poseban u svojoj nesavršenosti toliko da to opčinjava.On nije slatkorečiv i nije namazan,samo je tu kao pojam,sitan glas u glavi koji je prečesto podseća na neke nove,buduće stvari...

On izlazi iz sobe i luta,on se sudara sa njom u tom hodniku i ne odobrava njene odlaske u sivu sobu.On zna.

A ona još uvek ide glavom kroz zid jer misli da je tako u redu,da će šarena soba ostati otvorena za sve njene maštarije,i za tu istu šašavu glavu,posle svih umora i pogrešno otvorenih vrata...Želi to,svim srcem,i zna da jednim delićem srca to želi i tršavi momak iz šarene sobe i da će tako i biti.Na kraju svih lutanja skrasiće se tamo,svirati u duetu i nastaviti da mašta.

I konačno će zaključati i ta vrata,ali sa neke druge strane....

Jedna divna osoba mi je jednom rekla:,,Nadam se da ćeš naučiti šta znači prazan prostor,ono čega se ti,Mala Zvezdo,plašiš- prazno pruža bezbroj mogućnosti, u prazno možeš smestiti bilo šta...''