,,Tad i nikad više miris'o je sneg na jorgovan..."

Subota.

Još jedno sumorno jutro i zamalo da ostanem u krevetu.Ali bakin nedeljni ručak i prilika da,posle dužeg vremena,budem sa celom svojom porodicom,je nešto što ne odbijam...
Pomalo mrzovoljno navlačim sive trenerke i dugačak crni džemper i odvlačim se do auta.
Sneg veje kao da je u nekoj žurbi,da naspe grad pa da ode dalje.I auto protestuje,neće da upali.,,Danas je sve naopako",pomišljam dok smušeno posmatram kako tata i komšija premeću po haubi pokušavajući da nateraju auto da krene.Posle 15ak minuta stižemo do uskog prilaza dvorištu koje je zatrpano snegom.Dekina crna šubara je jedino što se pomera iz belila koje se pruža do u nedogled.Naprežući se i teško uzdišući s vremena na vreme,pomera veliku lopatu levo-desno,čisteći sporo ali uporno,dok pahulje stvaraju nove nanose za njim.

Lice mu se ozarilo kad nas je video,spušta lopatu i raširenih ruku sa ogromnim osmehom kreće da me zagrli.Smejem se i trčim ka njemu u mislima povlačeći sve ružno što sam o ovoj suboti pomislila i rekla.Grli me najnežnije na svetu dok su jamice u obrazima(koje sam od njega nasledila) sve uočljivije i rumenije.Na kikotanje baka otvara vrata,a iz kuće se šire toplota i miris pite od jabuka,najukusnije na svetu.Smeje se i poziva mamu i tatu da udju,dok ja uzimam drugu lopatu i očas posla završavamo čišćenje,posle kojeg skačem u nakupljenu gomilu snega,a onda trčim dvorištem i grudvam se sa dekom,dok se ne umorim.Kao nekada...

Posle ručka i nezaboravnog popodneva sa najboljom porodicom na svetu,vraćam se kući i zapisujem:,,Danas sam se smejala u inat sivilu,hladnoći i ekonomskoj krizi.Je**š krizu kad imamo osmehe!"A onda uz šolju vrućeg čaja od nane sedam pored kompjutera i zapisujem ovu priču.Pomalo detinju,naivnu i možda previše šarenu.

Ali,postoji li bolji način da prikažemo tu radost koja se u nama javi u ovakvim trenucima,ako ne baš tako?