Naslov posta

Ostavila sam ga rečima:,,Ne mogu više.''
Kao da mi je godinama predstavljao teret, kao da je neki težak fizički napor koji me ubija.
Ne mogu više.
I pošla,okrenula se i produžila.
A danas opet ne mogu...
*
Od danas menjam sebe. Ne brojim koja mi je ovo suštinska promena u životu.Ali biće presudna.Ili ću pomoći sebi ili ću sistematski uništiti sve što sam gradila 23 godine.
Osećam se zarobljeno, beznadežno i bespomoćno.
2016 sumiram baš sada,ovog momenta, dan pred ispit koji,naravno,nisam spremila.
Mamin potres mozga, moja obnova godine, užasna cimerka, raskid dugogodišnje veze, drugaričina smrt, bratovi problemi sa srcem, dedin šlog.

Pa i mašina bi popustila.Šrafovi bi poispadali i otišli u..peršun.
Juče sam se bez razloga raspala. Bila sam na kongresu i slušala o terapiji nečega, a razmišljala o neizlečivom. Plakala sam i još ću. Rešila sam da plačem, da se preselim u čitaonicu,pa da eliminišem kofein iz svog života, pa slatkiše, pa testo. Častila sam se čajem od majčine dušice i eto, sad dok ovo kucam,čašćavam se saosećanjem prema samoj sebi.
,,Zaslužila si da otplačeš svoje, da se pomiriš sa novonastalim događajima i kreneš dalje.''Takav mi je neki tok misli i znam da ništa nije izgubljeno.
Čvrsto se držim svog osmeha i silujem ljude da šetaju sa mnom, pričaju mi svoje misli i srećnom me čini to što uviđam da niko nije savršen(o).

Međutim, cilj je ostati u zlatnoj sredini, i naučiti nositi se sa životom,smrću,svim i svačim. Shvatiti da vreme neumitno prolazi,s nama ili bez nas.Možemo ga dobro iskoristiti ili kukati nad svojom sudbinom,u kojoj ni nema na šta da se kuka.

Novembar.

Dugo zelim da nesto kazem.
Zaustim,pa knedla stane u grlu. Srecom,tastatura me nikad nije izdala...
Novembar je. 2016. godina.
Novembar je...majka koja me gleda ocima punim ponosa sto licim na nju,ponosnu i upornu,dostojanstvenu i zauvek sklonu empatiji.
Novembar je izgubljen dvadesettrogodisnji zivot.
Jebem te,zivote,i kanceru,i priliko sto se propusta.
Novembar su karte za Balasevicev koncert na koji je Jelena isla sa nama 2013.
Nas tri ponovo idemo...A ona ce biti tamo sa nama,nasmejana kao tada,raspevanog srca u grlu,samo bez kise..Pocivaj u miru, Provincijalko.
Novembar je...Pred kisu. Pred nove ljubavi. Pred borvu sa raznim situacijama zivota.
Vise ni godine ne umem da sumiram.
Ne mogu reci da je bila losa. Ne mogu reci da je bila dobra. Poklanjam se tom prostom toku vremena koji je konstantan,s nama ili bez nas.
Zivim sa sve sirim plucima,jer zaista ne znam sta mi moze doneti novi dan.
Ono na sta sam se zarekla...ovih dana...je da nijednom danu necu dozvoliti da svane uzaludno.

*Ne umeh drukcije da pretocim u reci bujicu emocija koje osecam. Sreca-tuga-razocaranje-spokoj. Sve mi se cini da,cak i kad pomislim da sam odrasla,nesto me opet natera da odrastem jos malo.

Beg u oklop

Posle nekog vremena provedenog u okruženju punom ljudi
samo želim da pobegnem, da se zavučem u svoju ljušturu
ušuškanu i toplu, bezbrižnu
da se ,,operem'' od zlobe i pokvarenjaštva,licemerja i obmana
da se oporavim za još jedan krug Pakla

Teško mi je da funkcionišem
a sve me to tek čeka,kažu
mobing na poslu, cicijaštvo, izdaje
od strane svakog i svih
neću dugo izdržati, kažu
ako ostavim srce na raskrsnici
ako budem večno svakom dostupna
za svakog brižna poput majke

Prepući ću od tuge i razočarenja
neće me biti ni za sebe samu
kamoli za druge
i nikada se neću naučiti pameti...

Danas je samo jedan od sivih dana u Beogradu. Odlažem sve obaveze za..nikad. Ne mogu ljude...Ne mogu da pazim na svaku reč, da očekujem nož u leđima.
Željna sam svoje porodice. Pomislim na svakog od njih ponaosob, čak i na onu malu kiflu koja se bezbrižno migolji u svom krevecu nesvesna sveta koji je okružuje,ni lepog ni ružnog u njemu.
Sa njima je ok. Sa njima sam svoja, i oni su moji.
Moj mini svet idealnog i savršenog.

Nedeljna nedostajanja.

Na prodaju

Neću da prodajem sebe kroz tekstove,
pa da me provlače kroz komisije i odlučuju
jesam li dovoljno kvalitetna.
Moji tekstovi su JA,nema tu šta da se analizira i prezentuje.
Na prodaju je zdravlje.
Jedna ima prekancerozno stanje,druga ima proširenje aorte.
Jedan ima manjak krvi u srcu, drugi ne priča o svojim stanjima
Svako se za svakog boji
a za sebe ponajmanje
Pa ti živi,radi,funkcioniši
Uči atomske apsorpcione spektrofotometrije i moli Boga
da ti one spasu život
da iščupaju crnilo koje zahvata ovu bednu zemlju
iz svakog atoma tvoje duše
iz svake pore svakog napaćenog pojedinca

Na prodaju
životi dece
lekovi za neizlečivo
ciganska muzika u prevozima
osmeh koji forsiram jer kažu da sam mrgud
Informacije o pomanama
majki mojih drugarica
i šta da joj kažem što ne može te subote u bioskop

Na prodaju ona zvezda u grudima
koja se stidi da sija
jer neko ima manje od nas
a opet je bezbrižniji
možda gluplji
tiši

Na prodaju emocije
za šaku siće.

Kafa.

Pijem dve vrste kafe. Zapravo, to je jedna ista vrsta, ali za različite potrebe.
Jedno je kad pijem kafu da bih učila, jer eto to radi ceo svet, a drugo kad mi se pred spavanje neopisivo pije ogromna šolja duple,gorke.Ni u jednom slučaju kafa me ne razbuđuje.
Otkad se veći deo dana izgladnjujem, kafa pred spavanje postala mi je omiljeni obrok.Upravo je ispijam dok ovo kucam. Ne sme biti ni previše vruća ni previše hladna.
*
psovka

*
Koga zavaravam.Noćas mi se u reči pretaču osećanja. Ali neće lupeži van moje glave.
Čekam da M stigne kući i da mi piše. M je moj najbolji drug za krizne situacije. Živi daleko i viđamo se jednom godišnje, ali čujemo se non stop. Inače pričamo viceve i sve što nam padne na pamet, ali kad dođe krizna situacija, svako pije svoje pivo i otvara dušu onom drugom.
Sedma ili osma godina kako mi govori da moram da prestanem da cmizdrim. Sedma ili osma kako mu ponavljam da ne mogu i neću.

Cmizdrenje leči dušu.
Naročito onu otrgnutu od lepe navike, potresenu novonastalim problemima, pritisnutu neizvesnošću zbog stvari koje ne može da promeni.
*
Patetika prija i kad nisi prekinuo dugogodišnju vezu, i nije poseban datum, i ne pada kiša.
Kad nalivaš čašu vina nakon ispijene kafe i kažeš sebi-neka ide život.
I pišeš, pišeš, pišeš dok god ne nađeš novu dušu koja će pročitati i ono neizrečeno.

Klasik

Ne piše mi se.

Drugarica mi je jednom rekla da ne umem da pišem kad sam srećna. I ne umem. Imam hiljadu misli u glavi ali nijedna neće preovladati dovoljno da je stavim na 'papir', tj blog.Ipak, probam.

Ovih dana zaključila sam da su naše velike stvari velike samo nama, da se ne potresa svet kad ja imam maturu, prvi ispit, prvo šta god i sve ostalo. Ma jok. World keeps spinning 'round.

Neozbiljna sam i to mi se obija o glavu. Počinjem da mrzim tu svoju sreću koja me tera da gledam u zid i smešim se i ne radim ništa drugo, mesecima.
Umesto osećajnija, postajem sve ravnodušnija prema svemu. To je malo i posledica okruženja-onog trenutka kada sam shvatila da ne mogu da nahranim svu gladnu decu i udomim sve smrznute prosjake, izmenim državu ili pronađem lek protiv raka, od tog sam se hladnog tuša dugo oporavljala i iz te bitke izašla kao ravnodušnik.

Danas sam poželela da se vratim u 2012. samo da bih izašla s drugaricama u našu kafanu i pijana grlila taksistu koji mi je sasvim slučajno bivši dečko a ujedno i komšija. Razbila bih čaše i lila suze kroz smeh. Baš u tu godinu, u tu kafanu koja je danas renovirana i ne liči na sebe. U ono leto kad sam malo volela, malo više patila, i na onu staru dobru Lukasovu plakala i plakala...

Vremena se, ipak, ne vraćaju niti ubrzavaju. Iako knjigu čitam od poslednje strane, ne bih volela da znam kraj svojih lutanja. Ovih dana se nekako najviše plašim da ću se...razočarati.

Šit.

Zar je toliko teško na ovom svetu naći osobu, ili dve, sa kojima može da se ćuti?
Toliko mi danas treba.
Da sednemo na neku klupu,
ili na stepenište pred mojom zgradom.
I da kisnemo, ako pada kiša. Da se pržimo, ako sija sunce.
Da ćutimo.
I da ta osoba ne želi da bude nigde drugo,
kao ni ja.
Da sedimo tu kao da nam je to jedini posao na svetu.
I na kraju tog ćutanja,
da se rukujemo, osmehnemo,
i odemo u zagrljaj svom Beogradu.

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/poruka-onoj-debeloj-od-jutros-odusevila-fejsbuk/49117