It's time to be rude.

Nedostaje mi ona Ja koja nije marila za gluposti koje se oko nje dešavaju, koja se smejala najmanjim sitnicama i volela život jer je verovala da će jednog dana dobiti svoju bajku.

Ona koja se bojala loših ljudi jer su joj kvarili vreme. Koja se borila protiv nepravde skačući i vičući i koja nije stagnirala nikad, baš nikad.

Sad sedim. Ne izlazi mi se iz kuće. Da me par ljudi ne primorava da se vidim sa njima, ležala bih u krevetu do kraja života.

Pitam se samo gde su nestali svi oni prijatelji... Moja najbolja drugarica ima najbolju drugaricu. Ostala je ona sa kojom se družim punih deset godina. Sušte smo suprotnosti ali se trpimo. Ostao je On. Da nije bio uz mene u strašno teškim trenucima, sigurna sam da bih bila sama. No, tako to ide.

Vienna, Budapest, Prague.

Ne znam zašto idem. Da se odmorim od Njega i da se uželimo jedno drugog, da mi još više nedostaju roditelji, da vidim sve te magične stvari ili da kupujem do besvesti...Znam samo da ne mogu da dočekam

Stvari koje želim iz Beča:

• sako
  
• sportska torba
• par detalja sa mašnicama ili cvetićima
• prsten za dva prsta
• lakići :)

Naravno, tu je i marcipan za mamu i piće za tatu, i gomila stvari za Njega i brata.

Countdown: 6 days ^^

Malo šta je još po starom.

Bakin ručak upakovan u male plastične kutijice,

malo piletine,

malo krompir-pirea(najboljeg na svetu!)

mnogo ljubavi i

kutija sa kolačićima.

Njegovo-hoćeš da ostanem pored tebe dok ne zaspiš?

Grli me do kasno iako ustaje u pet.

Briše mi suze nadlanicom.

Govori neke odrasle reči dok mu jecam u naručju.

Moj Neko.

I moja porodica.

Odsustvo dvoličnih i licemernih.

Ljubav. Prava, istinska.

Hvala.

Ja znam da ti možeš puno bolje, naravno da znam ja to..

Sela je na fotelju, trudeći se da ne dodirne frotirski prekrivač leđima još znojavim od trčanja.

U sobi mrak, samo Mesec baca svetlucavu senku na pod.

Sve je tako tiho.

Lista Njegove poruke i prva suza klizi nećkajući se...

...a onda je lavina preplavljuje.

Sve što je nedeljama skupljala u sebi samo se preliva slepljujući trepavice ispod vodeno-zelenih očiju i izazivajući golicanje na obrazima...

Pisao je tako lepo...da je ona njegov život, da ne bi umeo da funkcioniše bez nje...

Danas je tačno deset meseci otkad su zajedno.

I tačno tri dana otkad su se poslednji put čuli.

Napravila je glupost,

ali takvu glupost kakvoj bi se svaki drugi muškarac nasmejao već sutradan i kasnije je zadirkivao.

On je ignoriše.

Toliko se opustila sa njim da je zaboravila na sve zidove koje je prethodnih puta gradila oko svog srca i uma, toliko da mu je pričala apsolutno sve, toliko da je prozrela sve loše ljude i oterala ih od sebe i ostala sama sa njim, misleći da će zauvek da ostane tako...

Samo tri dana pre ove scene sedela mu je u krilu, imitirali su jedno drugo i smejali se od srca, smejali se toliko da su ih pluća bolela od potresa i suze kretale od miline koja je iz očiju prosto kipila...

Zahvaljivala je Bogu što je konačno srećna, a onda je na scenu stupio Marfi. Danas je, pričajući sa Pirinač, poželela da joj kaže da više nema nikog, da se oseća toliko napušteno da joj se ni ne izlazi iz kuće, da je kivna na sebe jer je dozvolila da se otvori još jednom Muškarcu i da tom istom dozvoli da je povredi.

Zna da on nije takav. U dubini duše, on je još uvek onaj koji joj je 25.jula napisao ,,Princezo ljubim te, proći će glavobolja i sve će biti u redu!'' , još uvek je onaj koji joj je kupio lizalicu kad je bila bolesna i koji bi je ušuškao kad god bi zaspala na njegovim grudima. Samo...trenutno je pod nekim drugim uticajem. Ljudi kojima nije bitno da li će on biti srećan. Kojima je duhovna hrana tuđa bol.

Kad to shvati, biće kasno... Mala devojčica više nikad neće biti Njegova Mala devojčica.

Obrisala je suze, pustila Petera Greena i otvorila knjigu. Ona će sledeće godine biti farmaceut. Sa njim ili bez njega.

,,Upitala se da li bi on mogao da shvati kako je to kad znaš ko si i šta si, i kad veruješ da znaš gde si se uputio, ali se uprkos tome osećaš izgubljeno...''

Kad želite sebi da opalite šamar jer je neko toliko dobar prema vama da osećate da ga svakom rečju vređate.

Kad kaže ''Ostaviću te, kunem se'', a vi kažete ''Ostavi me, ubiću se''.

Kad kažete da nećete decu sa njim a znate da ne bi bilo lepše dece na svetu.

Kad gledate druge muškarce a samo on vam drži glavu dok povraćate.

Kad vas nosi u krevet u četiri ujutru a vi razmišljate samo o sebi.

Ima Boga, ali nije on odgovoran za sve gluposti u našim malim, jadnim životima.

Krivi smo sami.

Zvaćemo je Beras.

Imam zelene oči, i ne smatram se ništa posebnom zbog toga jer kažu da je to mutacija gena, kao i moja svetlo smeđa kosa i tako dalje. Kažu da bi trebalo da svi imamo crnu kosu i oči. Ne mogu a da se ne zapitam na šta bi to, zaboga, ličilo?!

Elem, to nije tema mog današnjeg posta. Tema je devojčica čije je ime Pirinač(to još uvek ne mogu da ukapiram). Kad bolje razmislim(smejaće mi se kad ovo pročita) možda joj i pristaje. Pirinač je karakterističan ljuskar-spolja tvrdo, nesalomivo, a kada pronađete način da smekšate tu hladnu masku, dolazite do lepog, mekanog dela. Daću sebi za pravo da je uporedim sa pirinčem(i na ovo će se nasmejati i verovatno će, zajedno sa nekom drugaricom, zaključiti da ja nisam normalna) jer mi, u nekim trenucima, liči na mene. S druge strane, uzmite gomilu pirinča:sve je belo. A onda prođite rukom kroz tu gomilu i stidljivo će išetati jedno žuto zrnce, pomalo drugačije od drugih, a tako karakteristično samo po sebi. Ljudi koji, poput konja sa onim pokrovima kraj očiju, gledaju samo u jednu tačku, će se netremice namrštiti tom zrnu i baciti ga u smeće. Smatram sebe onom koja baš u tom malenom zrnu uspe da vidi nešto posebno, i da ceni baš njega, jer nije kao drugi. To je Beras. To sam, pomalo, i ja.

Pirinač je mlađa tri godine. Pošla je u srednju školu i čini mi se da je jedina koja shvata njeno pravo značenje i koja joj se raduje još od prvog dana, i to mi se sviđa. Ja nisam znala šta je srednja škola dok nisam stigla do četvrte godine. Samo sam čekala da prebrodim svoju naivnost i steknem prijatelje do groba, a stekla sam samo par lepih uspomena i saznanje da su ljudi sa godinama sve dvoličniji i licemerniji, i da mi prijatelj može biti samo onaj ko me iskreno voli, odnosno budući muž, najuža porodica i to je to.

Nadam se da je ovo saznanje samo meni namenjeno i da će ona, ako ne stekne nove, makar zadržati dosadašnje prijatelje, a čini mi se da ih ima nekolicinu.

Pirinač sam upoznala tako što je čitala moj stari blog i oduševljavala se. Da mi je neko, te davne 2007 pričao da će se nekome dopasti moji postovi, rekla bih mu da je nenormalan. Ni sad ne vidim nešto posebno u njima, osim što u meni izazivaju setu i želju da bar nešto od toga izmenim... Uglavnom, znam kako se oseća jer i ja imam stariju drugaricu-blogerku, valjda to tako ide, u krug.

Red je da pričam malo o njoj:Nisam joj to do sad rekla(a i sad nije kasno da pomisli da sam se posesivno vezala za nju iako još nijednom nismo bile jedna drugoj rame za plakanje), ali kad bi me neko pitao za nju, rekla bih mu sledeće: Ona nije kao ostale devojčice. Znam to jer ih poznajem. Ona se igra barbikama jer zamišlja da će jednog dana biti srećna kao one. Sa njom može da se razgovara o svim temama, tipičnim i atipičnim. Nju ne zanima samo da li će imati dečka koji vozi mercedes. Ona želi nekog ko će umeti da je nasmeje. I da joj kupi gerbere. Gerberi su tako specifično cveće...Ona ne želi hiljadu i jednu ružu. Ima pametne oči, i to je sve što sam o njoj uspela da zaključim. Ona u pesmi čuje muziku. Verujte, i tu je jedna od retkih. Kad je pogledam, poželim da se vratim tri godine unazad i budem joj sestra. Ili makar najbolja drugarica. Jer od nje i sad imam toliko da naučim...

Beras, ♥

P.S.Dala si časnu pionirsku! :) Eto, završih.

Hoću da slušam narodnjake

i da pijem neko staro, domaće vino

pod mesečinom,

i da se smejem,

da se smejem kao u onom

snu.

Beogradska priča.

Prvi put u životu zaspala je u suzama a probudila se sa osmehom. Za suze je zaslužan on, a za osmeh snovi koje je snivala. Nije sanjala njega. Sanjala je prijatelje...Smejala se od srca kao nikada na javi. Kikoćući se, otvorila je oči i zatekla sebe u zgrčenom položaju. Ruke su joj bile stisnute oko debelog braon ćebeta a noge savijene do grudi. Sve joj se brzinom svetlosti vratilo u sećanje.

Veče pre toga. Posvađali su se zbog gluposti. Pili su šejk sa drugom i njegovom devojkom. Da ih je neko posmatrao sa strane, ne bi mu mnogo trebalo da uvidi razliku između ta dva para:krupan, momak guste braon kose sedeo je na kauču grleći svoju sitnu devojku, povremeno joj prolazeći prstima kroz kosu ili je ljubeći u čelo. Preko puta njih, na dve zasebne fotelje, sedeo je mršav mladić u čudnoj izuvijanoj pozi prekrštenih nogu i devojka sa nekoliko kilograma viška, namrštena. Da ljudi iz male varoši u kojoj žive nisu znali da su zajedno već skoro godinu dana, rekli bi da su se ovo dvoje sreli prvi ili drugi put u životu. Njene osore reči letele su ka njemu kao varnice. Držeći slamčicu ispred usana, u afektu zbog njegovog upornog ćutanja, šapuće dovoljno glasno da on može da je čuje:,,Pičko.''

Ustaju i odlaze. Bez zagrljaja, bez držanja za ruke. Kao potpuni stranci. Hvata je za ruku, zastaju. Ali i dalje ćuti. Ona izgovara par reči i kreću joj suze. Odlazi u svom pravcu. Ni sad, kad je prošlo neko vreme, i pored izreke ''jutro je pametnije od večeri'', ne zna da li je ispravno postupila. Ne...Nije ona okrenula leđa zauvek. Za koji dan će se topiti u njegovom zagrljaju kao da se ništa nije ni desilo. A onda će se opet posvađati, i opet, i opet. Jednog dana će i se i to njihovo Zauvek završiti.

Ona sedi i čeka. Od muškarca koji se u jednom trenutku ne ponese kao muškarac već u sledećem se očekuje neki od tri scenarija. Može da lupi šakom o sto i dokaže ženi da je voli ali da ne može sa njim kako hoće. Može da dođe pod njenu terasu ne sa hiljadu i jednom ružom i bandom cigana, nego samo jednom, ubranom negde usput, iz ljubavi, a ne jer to tako treba. Ili, najjednostavnije, da je presretne negde, zaustavi joj krv stiskom ruke i poljubi je najlepše na svetu.

Seća se kako je stigla kući u bunilu, tresući se od nervoze i bola. Niko je nenamerno nije toliko povredio kao on-ćutanjem. Suze su joj se slivale niz obraze i zaustavile su se tek kad je utonula u jako dubok san. Gde su je čekala neka nepoznata nasmejana lica i zagrljaji.

Na kraju krajeva, ova priča i nema veze sa Beogradom, ako izuzmete činjenicu da Ona nikada neće prestati da veruje u to da je baš tamo čeka Nešto. Ova priča je samo ispovest, ne toliko stilski doterana, ali najličnija i najiskrenija ispovest devojke koja je i suviše naivna i obazriva da bi nekome okrenula leđa zauvek... Čak i kad taj neko to odavno zaslužuje.

Priča broj tri.

Zgrabio ju je za ruku dok je ona, ni ne pokušavajući da se izvuče iz stiska koji joj je zaustavljao krv i činio da joj ruka trne, bespomoćno gledala u te krvave oči. Provela je sa njim dve godine, a nikad ga nije videla toliko nervoznog...Razum više nije mogao da savlada sve jači strah koji joj se širio srcem. U tim očima nije ostalo ništa od onog nežnog pogleda koji joj je poklanjao svako jutro prethodnih dvadeset meseci...Pitala se gde je to nestalo.

Imao je veoma jak razlog za bes, ali je sumnjala da je samo to uzrokovalo lavinu događaja i njenu nemoć u takvoj situaciji. Probala je da ga smiri na hiljadu načina, ali kao da je nije slušao. Svaka njena reč sve jače mu je razdirala slepoočnice i bio je spreman da je udari ako bi rekla još samo jednu pogrešnu. Uvidela je da ne vredi ni da bude nežna, ni gruba, ni da ga podržava niti da brani njegove protivnike.

Znala je da je sebično to o čemu je sve vreme razmišljala, ali samo to joj se vrzmalo po glavi: Sigurno je ni ne voli. Pročitala je mnogo romana, videla uživo mnogo muškaraca koji vole, koji su spremi da izgube sve, i znala je da jedan takav muškarac ne stoji pred njom, da je bila samo usputna zabava i da se uzalud sve proteklo vreme zavaravala mišlju da bi je poslušao u svakoj situaciji, uzalud je zamišljala sukobe od kojih bi on odustao samo njoj za ljubav.

Pokušala je da razgovara sa njim, ali kao da više nije obraćao pažnju ni na suze koje su joj lile niz lice, a koje bi, do par trenutaka, u nekoj najbanalnijoj situaciji, poljupcima skidao sa njenih obraza. Vikao je, ali ga više nije slušala.

(,,Ne zanima me i ne čujem...
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze,
Koga se još tiče šta je reko duh?" )

I, najzad je...

Otišla.

Naša priča.

Par štaka.

Srceparajući izraz lica.

Moje suze.

I opet neverovatna jačina u njegovom glasu.

Grlili su me razni ljudi u poslednje vreme...

A moja ramena kao da su vapila za njegovim rukama.

Reči nisu bile dovoljne.

Milion puta izgovoreno ''biću okej'' zasenio je jedan zagrljaj.

Dva usklađena srčana ritma.

Svaki sledeći je mene činio jačom...

***

Neki grad koji nije naš.

Neki ljudi koji nam nisu prijatelji.

On i ja.

Poljubac u vrat, osmesi.

Jauci nadglasani zajedničkom tišinom.

Još samo deset dana.

Zvanično.

A onda...

Počinje bajka.

***

Život mi je na teži način dokazao da postoji bitnija stvar od toga hoće li me pozvati u tačno određeno vreme, hoću li ga prevariti, hoće li me zaboraviti, hoću li ga čekati...

Zove se zdravlje.