A kad pada kiša, šta misliš na koga prvo pomislim?

Ne pravim od tuge nauku. Dobro sam znala ko si ti. Samo, nekako se nisam nadala da ću ti baš tako malo značiti da ćeš tako dobro i mene lagati. Znala sam da ćeš u pola reči stati, da se nećeš osvrtati, ali ono dete naivno u meni ti je do Boga verovalo. Ja sam dobro znala ko si ti, i sama sam odlučila da zažmurim na to.

Naposletku....

Tek u jesen otkriju se boje krošanja 
Sve su slične u leto zeleno; 
Naposletku, ja sam dobro znala ko si ti!
Da si kaput sa dva lica
Da si gospo'n propalica obična.

Damn.

Kriza identiteta.

Anksioznost.

Danas sam prvi dan spoznala razliku između želeti, moći, imati volju i imati snagu.Želim i voljna sam da učim, ali ne mogu. Nemam snage da se pokrenem.

Preumorna sam. Čak ne mogu da spavam od umora.Samo blenem u jednu tačku i razmišljam o milijardu stvari.Ima ih toliko da čak ne znam kako mi sve stane u glavu...

A muka mi je. Od umora. I imam kilometarske podočnjake. I plače mi se. 

Čak i kad odvojim vreme za spavanje i legnem, pojavi se neka nova neodložna obaveza. Moralna, makar, i opet sam na nogama...

U svakom trenutku očekujem da mi se nešto desi.

Od stresa jedem i sve u krug.

Želim da popijem dva bensedina i da spavam nedelju dana.

Ili ću poludeti.

Ili ću umreti.

Od umora.

O Ljudima.

''Neke cudne stvari meni prolaze kroz glavu
Ja se cesto pitam da li umem da li sam u pravu
Da li vidim, da li cujem, da li osecam i da li,
Da li verujem u ljude i da li ljude dobro znam..''

(Familija-Paranoja)

''Čovek je čoveku vuk.''

Nemam šta da dodam na to. Mislila sam da pišem, ali i kilometarskim postom bih manje rekla nego što su to mudri ljudi u ovih nekoliko rečenica... Dok pišem ovo, drug mi kaže da su sve žene kurve. Njegova mama nije žena, pretpostavljam?

Drugi drug kaže da je kurva samo devojka koja je živela sa njim tri godine. Do sad nije bila, pa zaključujem da se kurva postaje preko noći. 

Neko treći mi je rekao da mrzi ljude. U prvi mah sam se začudila, ali onda sam shvatila da ga razumem. Ono što mi je u poslednje vreme uzrečica je ''Ima nas raznih.'' Ne jer je nešto posebno mudra, nego jer nemam šta drugo da kažem.

Ni ne trudim se da razumem ljude...Oko sebe imam deset onih pravih, možda i manje. Svi ostali mi se gade. Postupci, razmišljanja, utisci... Svi se međusobno kopiraju i podržavaju tuđe stavove. U nedostatku mozga i kreativnosti da izgrade svoje.

''Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali).''

(J.Klepac)

Juče je jedna od najboljih osoba koje poznajem izjavila da je svesna da je gluplja i ružnija od jedne druge osobe sa kojom se ne bih družila ni da mi plate. Došlo mi je da joj opalim šamar, muški.

I uradila sam to. Rečima.

''Ponekad, dok razmišljam o ljudima, 

čini mi se da je šteta što Noa i njegovo društvo nisu zakasnili na brod.''

(Mark Tven)

[a moment in time.]

u istoj pozi na dva  ista kreveta

samo naopačke okrenuta

skupljenih nogu i uvijene u dva ista ćebeta

ležimo.

obe crvene od smejanja

sa istim rupicama na desnom obrazu

sa istom kosom do ramena

i istim očima,

sem što su jedne zelene,

a jedne braon.

neće da legne pored mene

jer me smatra prevelikom mazom

ali ja dotrčim u njen zagrljaj i ne dam se.

grlim je,

miriše na isti parfem 

poslednjih deset godina.

onaj koji sam se, mirišući njene marame, trudila da zapamtim kad ode negde

da bih mogla da zamišljam da je još uvek tu.

pričam joj kako me ljudi razočaravaju svakog dana

i ona ponavlja dve iste rečenice otkad znam za sebe,

tera me da budem jaka,

uliva mi neizmerno mnogo snage

crta mi osmeh.

njen osmeh, sedamnaest godina čuvan kao kap vode na dlanu.

ne govorim joj da je volim.

vidi mi u očima.

kao što vidi i kad sam ljuta,

i tužna, 

i mnogo srećna,

sa razlogom ili bez njega.

sa njom sivilo nestaje i vetar više ne duva u bele providne roletne...

bez pećine

bez proleća

bez sunca.

sa njom.

Fuckin' autumn.

Nikad nisam umela da se izborim sa njom... Bilo na samom početku, u sredini ili na kraju, stigne me i onda nadoknadi sve loše od čega sam do tad uspela da pobegnem... Salije sve kiše baš na moje teme, slomi mi kišobran iz inata i natera tonu suza da se sakupe u meni, a onda im ne da da poteku...

Ljudi oko mene žive, kreću se, smeju, a ja se osećam kao da je sav život iščileo i da razloga za smeh nema. Prečeste su mi oscilacije u raspoloženju, znam, ali je prečest i vetar, i sivilo, i magla... 

Mnogo tačkica u odsustvu neizrečenog, mnogo besanih noći u odsustvu snova.

Izmučena duša.

Prestajem da verujem u to da će mi se baš jedne jeseni desiti nešto spektakularno.. Neće, znam. Čak ni cvetne čizmice ne umeju da oboje dan. Sve smrdi na dim, svuda je hladno. Ruke su suve i utrnule, obrazi crveni a kosa raščupana.

Želim jednu lepu, skroz usku pećinu.

Da odspavam do proleća.

Plima banalnosti moj svet zapljuskuje k'o Atlantidu.

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

(Pero Zubac)

Bajka će se ostvariti...

..ako budem dovoljno jako verovala u nju.

Život jeste čudo.

Ne dam se razočarati,

ali danas protiv kiše ne umem.

Sivo je i tužno...

Želim da prestane.

Želim sneg.

Snovi...

...rastu na kiši.

Kao velike crvene pečurke.

One iz crtaća, sa belim tufnama. 

I ostvaruju se, jedan po jedan...(:

Ponavljam istu mantru već danima, smešim se i skakućem. Čizme propuštaju, ali koga je briga? Mlataram mokrim nogama ispred kamina kod bake i deke kao kad sam bila baš, baš mala. Smejemo se deka i ja dok čekamo da baka napravi sutlijaš i štrudlu. Ne znamo više ni sami čemu se smejemo, ali znamo da je taj smeh ono što nam je oboma neophodno, što na nas deluje kao injekcija adrenalina za ceo dan.

Telefon zvoni, jedan odbojkaš mi želi laku noć. Imam neki novi strah kad su muškarci u pitanju, prilazim im sa rezervom, tu sam, ali i nisam... Drago mi je zbog toga. K kaže da sam konačno počela da razmišljam pametno u tom pogledu.

Tata mi je ispunio neke sitne želje... Još samo da učinim sebi onu veliku uslugu, da ispunim i taj san, i sve će biti savršeno. U stvari, savršenstvo ne postoji.

Onda, recimo da će biti savršeno na moj način. Dovoljno je samo dok oči sijaju i usne su u grču zbog osmeha, zar ne?

Znam da sam krenula...i znam da idem. Samo nek' traje.

(izvor: http://melancholic.blogger.ba/)

Zamišljam se naslonjena na prozor u kupeu nekog voza..
Gledam kišu kako neumorno pada i držim u rukama knjigu požutelih stranica...
Usporen svet samo za mene, sanjiv pogled na magloviti horizont i nepoznata destinacija.
Povlačim dim cigarete i izbacujem ga pažljivo praveći krugove i zamišljajući da me vode negde.