Suze

Plače mi se. Od nakupljenih nezadovoljstava,od neisplakane tuge, zgurane duboko u dušu, u pokušaju da ih sakrijem od sebe same. Od preteške obaveze i nedostatka samopouzdanja da se uhvatim u koštac sa problemima. Od nedelje. Od srceparajuće muzike iz komšiluka. Od kompleksa niže vrednosti. Od ponižavanja same sebe.
Plači...A onda manje piši, a više čitaj.

Sebi.

Volim te.

Volim te dok sklupčana na krevetu pišeš postove, a suze ti se kotrljaju iz zelenih očiju pravo na jastuk. Volim te dok pokušavaš da spremiš ispit za uslov,a evidentno su ti misli na drugom mestu. Volim te dok brineš tuđe brige i teško uzdišeš jer su nerešive. Volim te dok maštaš o Njemu, koji nikada neče biti tvoj iz nekih komplikovanijih razloga od ljubavi.

Volim te dok čistiš kuću do perfekcije, a znam da samo želiš nekog da zajedno napravite lom.

Volim te kad se ugojiš 3 kilograma kod majke jer ne smeš da je odbiješ jer ljudi oko tebe ubrzano gube majke. Volim te dok govoriš da se plašiš života, blaženo nesvesna toga da ga poslednjih 24god prilično kvalitetno živiš.

Volim te kad kuješ snove znajući da ćeš ih kad-tad ostvariti,sve do jednog.

Volim te kad meditiraš ali i kad si ceo dan nervozna. Volim te kad brineš o drugima više nego o sebi. Volim te dok si balava i nemirna,tužna i zgrčena,jer samo ja znam šta čekaš da te opusti...Znam šta te čeka, tako nežnu, s dušom na vetrometini i srcu za ceo svet...

Ljubav, prvo prema sebi pa prema ostalima.

Prvo od sebe, pa o

Smisao.

I onda,tek tako, u sekundi zivot izgubi smisao. Ne osecam nista. Sedim tu a raspadam se. Mrtva iznutra. Cak i borba protiv tog osecaja prestaje. Ponavljam kao mantru:ne placi, sutra ce biti bolje.
Ne placi...Sutra ce biti bolje...

Dvadesete

Nisam osoba od drame, kad mi vrata autobusa priklješte nogu ćutim i čekam da se nekim čudom otvore, kad mi slome srce ćutim i ispisujem gomile postova na blogovima koje niko ne čita, kad položim najteži ispit vodim samu sebe na sladoled i pivo i radujem se,ćutke.
A iznutra...vatromet.
Godine su me tako kvalitetno sjebale da sam ćutljiva za bitne stvari. Ne pričam nikom kako sam, ne detaljišem koga sam, s kim bih, šta ću. Brbljam ja o nebitnom, a i o tome sve ređe.
Praktikujem razne metode istraživanja i nadogradnje sopstvene ličnosti, za šta sam sigurna da dvadesete i služe, potajno se nadajući da sve radim kako treba i kad treba.
Treba mi neka baba Vanga da mi kaže-Saša nije za tebe, on je švaler, lažov i tvrdoglava kukavica, Dimitrije nije za tebe jer niste na istoj talasnoj dužini. Diži ruke od njih pre nego ih digneš od sebe.
*
Položila sam farmakologiju. Od tog dana verujem da sam supermen. Sve radim s lakoćom, učim, pevam, mršavim, kao da mi je neko skinuo kočnicu, kao da mi je Univerzum potvrdio svoje postojanje ovim redom: idealan profesor, idealna pitanja, idealna ocena. Sreća od koje srce iskače iz grudi. Težiću da taj osećaj zadržim što duže.
*
Putujem svom gradu i nadam se da ću ga sresti. I on mi je pre 6 dana rekao da ga nijedna neće voleti kao ja. Jeste, osim što ga nisam volela, i što mene nijedan neće zajebavati kao on. Čudne su te ljudske relacije u dvadesetima...Muškarci teže da te iskoriste, prijatelji da se okoriste, a ti ranjive duše i polovnog mozga ostani normalna u svemu tome i guraj kroz maglu gde te put nanese.
*
Bojim se izbora koje pravim. Šta ako su pogrešni? Sigurna sam da ću, čitajući ovo za 10 godina, reći ovoj sebi-e, ćurko jedna. Pa onda sijaset saveta koje ova Ja ni ne sluti. Šta bi sve trebalo uraditi i reći drugačije. Preostaje mi samo da saznam..
U tome je sigurno i lepota putovanja. Nemaš blagog pojma šta te čeka iza ćoška!😄

Trenuci

One trenutke, kada sam sedela u svoja 4 zida, imala želju da nekog pozovem ali ne i ideju koga bih, trenutke kada se suze smenjuju sa duzama jer smeha nema više, trenutke kad osetim potpuni gubitak svake ambicije,želje,motivacije,ideje o daljoj budućnosti,kad provedem 10 dana u krevetu ne radeći ništa,kad prekinem dijetu oko koje sam se lomila, kad odbrusim drugarici koja je poslednja osoba sa mrvicom strpljenja za mene, kad nemam želju da prošetam ali se forsiram da izađem makar kupila čokoladu i nastavila začarani krug, kad ne razgovaram sa rođenim bratom koji je moja duša i srce, kad me razočara iznova nešto što sam uradila pre 10 godina na primer...

Ove trenutke,kada sam kao besan pas zarobljena u svojoj glavi, nikada neću zaboraviti.

Moja jedina motivacija za disanje danas je:"Sa dna možeš samo na gore."

Želim

Želim da pišem,
pevam i
ljubim.
Želim da te sretnem
pomalo tuđeg
previše svog
željnog
nekog
da ga voliš
da me voliš
da zajedno šetamo
slušajući gitare na Kalemegdanu
nekih amatera
da pravimo planove
koji se nikada neće ostvariti
zato što će ih preteći nešto bolje,
lepše,
nešto što ispunjava
kao dugo željena želja
pa zaboravljena

Želim da obujem bele patike,
roze haljinicu
i uhvatim te jako za ruku
stisnem prstima
i kažem
Volim što si tu
što si blizu i što
se ne plašiš da ostaneš
Volim što si moje sunce,
moja nada,
što si motivacija i vetar
u leđa

Volim
Želim
da volim...
~proleće samo što nije,slušam Balaševića i učim,i pevam,i volim,volim i želim i gubim se u željama,slatko,neopisivo.

Jagorčevina.

Tata ju je doneo za osmi mart,u maloj saksiji,izvinjavajući se što je u transportu priklještio spljeskavši joj sve listove i crvene cvetiće.
Dugo sam želela da kupim saksijicu-druga,još otkad sam drvo života sahranila.
Obradovala me je čak i spljoštena jagorčevina. Prvog dana stavila sam je kraj prozora,ali ju je radijator dodatmo isušio. Htela sam da odustanem od nje, ali ju je mama preselila na moj radni sto i nalila s puno vode.
Sutradan,svi listovi i cvetovi su se prkosno uzdigli. Ta pojava je toliko živa i neverovatna da bih se zaklela da su mi zamenili saksiju novom. Dok ovo pišem, ispod ruku mi stoji knjiga iz predmeta koji tri godine pokušavam da položim. Pogled mi skreće ka saksiji i raširenim crvenim cvetovima.
Čoveče, kad može ona, pa zašto ne bih mogla i ja?

Prase.

Srećan rođendan, itd itd sklapam kulturnu poruku i pritiskam send.
Za manje od minut stiže još uljudnije:,,Hvala'' sa velikim smajlićem koji se smeši.
Srećan rođendan, dušo draga..Dao ti Bog sve što to tvoje veliko srce zaslužuje, dao ti dabogda da nikad nemaš grip koji toliko mrziš, dao ti slogu u porodici. dao ti motivaciju da diplomiraš, i neku..neku bolju od mene..
Da je golicaš svakog jutra. da se svađate zbog četkica za zube, da joj praviš voćnu salatu i nesebično je masiraš satima...Samo da ona to zasluži...
Ne, nisam se rastužila..Sunčan je dan. vredna sam od jutros, sve će biti okej..On će doći za vikend..On ne voli da masira..ne ume, jer ima premale ruke. On ne pita kako sam spavala. Ne golica.
Nema veze..Živ ti meni bio. Srećan, uspešan..daleko od mene.

Kap.

U ovoj godini najbolje što mi se desilo je prezasićenje obavezama.
To je bila kap koja je prelila čašu. Valjda je to ono što nam je svima potrebno da bismo usporili i sprečili dalje posledice.
Onda kad je moje telo na hiljadu načina odreagovalo na stres u jednom danu, rasklonila sam sve knjige sa stola, odradila sve moguće lekarske preglede i legla da spavam.
Probudila sam se 12 sati kasnije totalno nezainteresovana za svet oko sebe. Nova. Čiste glave...Preporođena.
Ono što shvatite kad 24h brinete za svoje zdravlje ili zdravlje nekog od najmilijih,jeste da vas apsolutno boli uvo za poene na kolokvijumu, izgubljenu godinu studija ili propale ljubavi. Hvala Bogu što sam to na vreme shvatila.
Danas je Bogojavljenje, dan kad mi se rodio mali smisao života u formi plavooke bratanice,i dan kad mi je majka preživela užasnu nesreću. Ove godine obe slave svoj prvi rođendan,pa i ja sa njima.
Ovog jutra obavljam jednu po jednu obavezu,i pevam,smejem se,zahvaljujem Bogu za svaku sekundu i svaki udah svakog od nas.
Ne umem da nadahnjujem druge...Umem da im se smešim.
Čašćavam sebe prvom kafom ovog meseca dok se spremam da izađem na sneg.
Vrela je, kao i srce u grudima.
Živo.
Srećno.
Zahvalno.

2017

Nisam mogla da budem sama, pa sam prešla 200km da ih vidim. Ponela sam i knjige,i sada, dok oni igraju karte a ona mi spava u krilu,listam tehnologiju izrade injekcija jednom rukom i nikad produktivnija nisam bila.
Zato želim da rodim troje dece, da nikad više ne osetim takvu usamljenost koja te natera da pređeš gomilu kilometara širom zemlje,ili nedajbože sveta,da bi s nekim popio čaj onda kad poželiš.
On će večeras piti kuvano vino,rekao je da je trebalo da dođem..Da nazdravimo našim prehladama,smrznutim rukama(njegove su ipak veće od mojih),vatrometu u ponoć..A ne zna da se moja novogodišnja želja već ostvarila kada sam ga upoznala.
Specijalan je dan za srpski narod, ali i za mene. Srce mi je puno i ovu sreću vežem crvenim kanapom,najjače,i oko nje mornarski čvor,zaključavam je u sanduk i ne dam je nikom.
Bože, daj ovakav spokoj svakom biću na planeti.
Daj nam zdravlja i empatije. Sve drugo će biti okej.
Srećan praznik,pravoslavci.