Quiet night

,,Ima u mojoj duši ožiljak koji samo u snu boli,i ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu...
Takva je naša duša.Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole.Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć.(...)
Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.Čak i kada bismo znali put što vodi u zaborav, mi ne bismo pošli njime.Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(Desanka Maksimović)

Dan proveden sa najboljom drugaricom i dve najslađe bebe na svetu,a zatim veče koje je došlo kao poručeno-neorganizovano ali umirujuće.
Ponovo ti.
Ne znam šta da kažem ili napišem,a da ne ispadnem licemer.
Pregršt komplimenata i lepih reči,kao taktika ili suva iskrenost?
Nisi želeo.Ostala sam drska ali sam te na određeni način zamolila.
Taj razgovor je bio ono što mi je potrebno da stavim tačku na tvoje i moje doba koje je trajalo skoro 3 godine.Da priznam sebi da prva ljubav zaista nema zaborava,iako je bilo pregršt grešaka.Lažem te bezočno dok me ljubiš kao nekad govoreći da se kaješ.Zbog svega.Da ti nedostaje ono ,,Skote",
I da ćeš uvek biti tu za mene.Ne verujem ti.Poznajem te previše dobro da bih opet pala na iste stvari.Smrzavamo se zajedno a zatim shvatamo da nema smisla.
Neću da završim ovo kao dečiji sastav tipa ,,ovo je bila moja priča" i da na nas stavim tačku.Neću reći da je ovo poslednja priča o tebi,iako se nadam da jeste...
Ostalo je još jedno obećanje.

Moje dve verzije.

Vi odaberite onu koja vam se više sviđa...Ja još uvek ne znam koju ću.

I

Doći ćeš tamo u onim iznošenim farmerkama,plavoj košulji i sa njenom rukom u svojoj.
Drugarice će mi pogledom pokazati da si tu.Naglo ću se okrenuti i,iako će me preseći njen pogled,mahnuću u tvom pravcu.Uzvratićeš i produžiti do svog stola...
U toku večeri pogledi će nam se sresti par puta,a trudiću se da izgledam najbolje što umem,nadajući se da ćeš primetiti.
Nešto pre toga plačem jer ne uspevam da,u svom kilometarskom ormaru,pronađem išta dovoljno dobro za tvoje oči.Na kraju ću obući kratku teget haljinu ukrašenu srebrnim brošem,i visoke crne cipele.
Kad ona ode da se pozdravi sa drugaricama,pokazaćeš mi pogledom na izlaz.Biće ledeno,ali ja se neću obući.U diskoteci će biti užasno vruće,pa će mi ledeni noćni vazduh dobro doći.
Stižeš nekoliko trenutaka posle mene i naslanjaš se na zid ne dodirujući me.
,,Lepa si večeras" ,reći ćeš,a ja ću se samo nasmejati.
,,I ona je.",odgovoriću ne prikrivajući ljubomoru sa kojom sam te uvek čekala da se vratiš iz zagrljaja neke od njih.
Spustićeš ruku pored moje i dodirnuti me,kao slučajno.
,,Hladno mi je",reći ću želeći da te oteram od sebe.
,,Pa,vrati se unutra ako jeste." ,ostaćeš drzak iako sam mislila da si se makar malo promenio...
Poći ću,ali ćeš me zadržati.
Pogledaćeš ima li koga oko nas,a onda me poljubiti.Proći će nekoliko trenutaka dok ne shvatimo šta radimo,a onda ćemo se odmaći kao opečeni.Poželeću da ti kažem ,,Uporedi." ,ali ću prećutati.
Poželeću da ti kažem još mnogo gluposti te večeri...Možda ću ti neke od njih i reći;da ste lep par,ali i da mi nedostaješ.Da mi mesecima nedostaje da pričam s tobom.
Nasmejaćeš se onako odvratno i reći nešto tipa ,,Jebi ga..."

II

Doći ćeš tamo u onim iznošenim farmerkama,plavoj košulji i sa njenom rukom u svojoj. Drugarice će mi pogledom pokazati da si tu.Neću se okretati.

Pisanje

Svoju prvu zbirku bajki sam napisala sa šest godina,
i poklonila je mami i tati za godišnjicu.
Još je čuvam negde...
možda jednog dana postane hit.:)

Sanjam da napišem roman
o samo jednom danu.
O rađanju Sunca u zoru,
sanjivim osnovcima koji zevajući odlaze u školu
i tišini koja nastaje
kad se vrata škola zatvore
i dan počne da teče u nepovrat.

O gužvi na ulicama i o devojčici
koja je izgubila lizalicu
trčeći za leptirom.

O ljudima kojima je to najgori dan u životu.
O nečijoj smrti i nečijem rođenju.
O onima koji čuvaju san od budnih.
O pijanistima koji se bude u sred noći
jer su u snu iskomponovali nešto fantastično.

Bez glavnih likova.
Mrzim glavne likove.

Kad tako nešto napišem,
nastaviću sa romanom o brezi
koju su nedavno posekli.

Pa sa vlasi kose na glavi jednog dečaka.
Pa sa modricom koju je taj isti dečak
zaradio u prvoj momačkoj tuči.
Dalje, sa prvim ljubavima dok ne stignem
do ozbiljnijih tema.
Tad ću zaista početi da pišem.

I pisaću,pisati i pisati i pisati
sve dok se ne umorim od pisanja
i ne umrem.

Kad umrem,
postaću slavna.

Za ljubav je potrebno dvoje.

Idi.
Na tebe je red da odeš ne osvrćući se,dok ti ja blenem u potiljak
pitajući se :šta smo mi to radili sve vreme?
Idi,
videla sam vas danas nasmejane
i svideo mi se prizor.
Imamo isti osmeh.
Stavila sam se u njenu kožu
i shvatila da te zaslužuje.

Idi,
prošetaj svoje debele listove pored njenih tananih nožica.
Uhvati je za ruku i ne puštaj je da ode.

Ovo je poslednja priča o tebi.

Ja znam kuda dalje.

Vikend.

Mala crna haljina i 85kg savršeno upakovanih u nju.
Vodka drugi put u životu.
Našao si se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Da poljubiš i obrišeš suze koje su tekle zbog njega.
Da kažeš da sam previše dobra da bih to radila sebi zbog bilo koga.
Nisam ti verovala.
Nisam te slušala.
Delovao si savršeno,prvi put otkad te znam.
Crni str8 i poljupci koje nisam zaboravila,
iako je prošlo nešto više od dve godine.
Ali,ti si niko.
Ti si najodvratnija osoba koju znam.

*

Sledeće jutro i knedla koja čini da polako pucam po šavovima.
Opet greška.
Ali,obećavam,jednom ću shvatiti da treba da prestanem.

Čitanje

Zapravo jedna od retkih stvari za kojima žalim.
Nekako sam ceo redosled ispremeštala.
Kad su se moji vršnjaci pentrali po drveću i držali za ruke sa prvim simpatijama,ja sam čitala.
Leto 2007. godine sam provela u biblioteci,družeći se sa Stojkovićem i Dučićem,pomalo Andrićem i F.H.Burnetom...
I onda sam shvatila da treba da unesem i malo života u svoj život.
E,tu sam se prevarila.
Onda kad su ostali počeli da odrastaju,meni je nedostajalo detinjarija,pa sam pravcem sindrom-zakasnelog-detinjstva tek tad počela da trčim po parkovima i istinski uživam u dugim šetnjama i nekim detinjim sitnicama...
Kad sam počela da ,,živim" u realnosti,izgubila sam svoju zlatnu nit.
Sunce je izgubilo boju starog zlata i olovka više nije pisala srcem.
Sve je postalo prosečno i jednolično,pa i ja.

*

I sad,posle dve duge godine nečitanja,uzeh Darnelov ,,Kvartet" i zbunih se.
Brzo preleteh preko prvih sto strana i shvatih da više ne čitam sa istim žarom.
Izgubila sam ono uzbuđenje sa kojim sam okretala svaki novi list kilometarskih romana zamišljajući ruke koje su svako slovo šablonima prenosile na istanjeno parče celuloze,i ista ta slova kako izlaze iz pera nekih starih,iskusnih ljudi,i sebe u toj ulozi za nekih hiljadu godina...

Izgubila sam ga negde u pokretu.

Ostaje mi da se vratim,natenane,da pročešljam svaki trag i pronađem ga.Putem isključivo lepih uspomena.Pa da nastavim dalje,tamo gde sam stala pre dve godine.

I da nikada više ne stanem.

Iznad oblaka

Dobila sam još jednu peticu.
Ne znam postoji li tako nešto u pokeru,ali da postoji zvalo bi se *as* jer,iako podseća na *at* ipak deluje nekako prijatno i milozvučno :).
Opet pada sneg i još uvek prija,iako je toliko gust da se više i ne trudim da ga sklonim sa trepavica.
U svojim čizmama od sedam milja preskačem sve neravnine života i ne dam da me gaze.
Tata me je vodio u kupovinu danas.
Uživala sam jer sam konačno provela malo više vremena sa njim.
Konačno sam primetila i njegove pedesetpetogodišnje bore-smejalice,i moram da priznam da mu lepo stoje :) Pokušala sam da ga nateram da shvati da je život u stvari lep onoliko koliko mi to ne primećujemo-i verujem da je to zaista shvatio,onda dok je u ruci držao četiri ogromne kese pune mojih knjiga i kojekakvih kućnih potrepština,dok sam se ja valjala po snegu praveći anđele na svakih nekoliko metara :)...
A volim ga.
Zato što nije pričljiv koliko je to mama,a opet uvek zna da kaže pravu stvar u pravom trenutku.Kao ono kad sam prekjuče plakala jer nisam lepa,a on je ušao u moju sobu,zagrlio me i rekao:,,Lepa si,ćero.Najlepša na svetu."

Baš ga volim.

,,Tad i nikad više miris'o je sneg na jorgovan..."

Subota.

Još jedno sumorno jutro i zamalo da ostanem u krevetu.Ali bakin nedeljni ručak i prilika da,posle dužeg vremena,budem sa celom svojom porodicom,je nešto što ne odbijam...
Pomalo mrzovoljno navlačim sive trenerke i dugačak crni džemper i odvlačim se do auta.
Sneg veje kao da je u nekoj žurbi,da naspe grad pa da ode dalje.I auto protestuje,neće da upali.,,Danas je sve naopako",pomišljam dok smušeno posmatram kako tata i komšija premeću po haubi pokušavajući da nateraju auto da krene.Posle 15ak minuta stižemo do uskog prilaza dvorištu koje je zatrpano snegom.Dekina crna šubara je jedino što se pomera iz belila koje se pruža do u nedogled.Naprežući se i teško uzdišući s vremena na vreme,pomera veliku lopatu levo-desno,čisteći sporo ali uporno,dok pahulje stvaraju nove nanose za njim.

Lice mu se ozarilo kad nas je video,spušta lopatu i raširenih ruku sa ogromnim osmehom kreće da me zagrli.Smejem se i trčim ka njemu u mislima povlačeći sve ružno što sam o ovoj suboti pomislila i rekla.Grli me najnežnije na svetu dok su jamice u obrazima(koje sam od njega nasledila) sve uočljivije i rumenije.Na kikotanje baka otvara vrata,a iz kuće se šire toplota i miris pite od jabuka,najukusnije na svetu.Smeje se i poziva mamu i tatu da udju,dok ja uzimam drugu lopatu i očas posla završavamo čišćenje,posle kojeg skačem u nakupljenu gomilu snega,a onda trčim dvorištem i grudvam se sa dekom,dok se ne umorim.Kao nekada...

Posle ručka i nezaboravnog popodneva sa najboljom porodicom na svetu,vraćam se kući i zapisujem:,,Danas sam se smejala u inat sivilu,hladnoći i ekonomskoj krizi.Je**š krizu kad imamo osmehe!"A onda uz šolju vrućeg čaja od nane sedam pored kompjutera i zapisujem ovu priču.Pomalo detinju,naivnu i možda previše šarenu.

Ali,postoji li bolji način da prikažemo tu radost koja se u nama javi u ovakvim trenucima,ako ne baš tako?

OPET

Ponovo ništavilo.
Telo,ne opirući se ni malo,pada u stanje vegetacije i ostaje tako,dobrovoljno.
Malaksale ruke jedva se pokreću po tastaturi jer još samo one imaju volju da pišu.
Nozdrve se pomeraju levo-desno najsporije i najtiše moguće.
Tj. jedna nozdrva,jer druga ne funkcioniše.
Vazduh u tananim snopovima ulazi u to polu-beživotno telo i u istoj sekundi se vraća natrag,kao da ga boravak tamo truje.
Oči se sklapaju i otvaraju i to traje i po tri sekunde.U jednom smeru.
Pandorina kutija kao da je,po ponovnom otvaranju,pojela sve pozitivne misli iz te,sada prazne i pesimistične glave.
List sa zida pada,čaršavi postaju braon i zelena soba više nema nikakvog efekta...
Ni zeleno,niti bilo koja druga boja neće smiriti ta pluća koja,ritmično izbacujući gustu sluz kao da protestuju,neretko prestanu sa radom,i onda sledi gušenje i nagoni ka povraćanju.
Niti će smiriti tu glavu čije slepoočnice non-stop pulsiraju kao da će eksplodirati u svakom trenutku...
Masaža i malo nezašećerenog čaja bi prijalo sad.
I možda po koji poljubac.

*

Doktori kažu da je alergija.
Horoskop-biće bolje sutra.

O meni.

Ovo je post koji sam napisala o sebi pre tačno dve godine...Još uvek važi.

"Pomalo budna, pomalo snena
pomalo dete, pomalo žena,
mala lisica u noći..."

Ja-složeno ljudsko biće.Milion likova,milion karaktera.I jedno srce.Povremeno sam zlobna.Bolje rečeno,umem da teram inat.Ali ne stalno.Samo kad je neophodno.Kad se zamere.Takva sam obično kad sam povređena.Sledeće,kad sam tužna.Plačem.I hoću da sam sama.Jednostavno,sama.Čudno je što se uvek tu nađe neko ko neće da ja budem sama,I opet se sve svede na inat.Kad sam srećna,kad me uhvati euforija,dođe mi da zagrlim ceo svet.To uglavnom I radim.Kad sam ljuta,opet plačem.Ponekad kažem ono što ne mislim.Ponekad osetim ono što ne želim.Dobro je što me brzo prođe.Ponekad mi rano ujutru nije do priče.Ni do “dobro jutro”.Ponekad važim za glavnu alapaču.Često mi dođu trenuci kad moram da budem sama sa sobom.

Sve iznad u kategoriju “kod kuće”.

U društvu ne skidam osmeh s lica I glavni sam zabavljač.U školi…rekla bih,mesavina dve gorenavedene kategorije.Kad mi kako naiđe.Grickam zanoktice,imam masnu kosu(masno kao tip kose,a ne nedostatak higijene :)).Ruke mi iz nepoznatih razloga stalno mirišu na mleko.Povremeno sam klinka,povremeno odrasla.Sve primam k srcu,kao tipičan rak.A živim…u nekom svom svetu.Ne,tamo nisam princeza.To nien klasičan svet iz bajke.Neću vam otkriti šta sam.Volim navike,ne volim zaborav.Verujem u ljubav i iskreno prijateljstvo.Analiziram svačije reci i postupke,mrzim nepravdu.Volim plišane igračke.Slušam balade.Sanjam ružne stvari,živim lepe snove.I čim nešto zasmeta,ja se isključim.Da ne povredi previše.

I to je valjda sve….
Milion lica,karaktera I boja,a samo jedno srce u koje sve to stane…

"Šta sam?Ko sam? Ja sam samo sanjar,

čiji pogled gasne u magli i memli,

živio sam usput, ko da sanjam,

kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji."