Srećan mi rođendan.

Briga me što nisi mesec,a ni sunce...briga me.

Opekotine od sunca.

Ispucale ruke koje pokušavaju što nežnije da me zagrle.

Poslastičarnica koja se zatvorila pre dve godine.

Putešestvije po nepoznatom gradu.

Klinački osmeh kad mu bebećim glasom kažem ''ti si moj maji mis.''

...Zato što niko nije činio da se osećam toliko posebno. Nikad.

Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči.

Rehabilitation.

Abstinence from life.

Grandma's cherry pie.

Grandpa's big bed.

A good book.

Daydreaming.

Explaining.

Deep, deep breathing.

Talking to him. For hours.

Regretting.

Promissing.

Turning a new page.

Zato što, i kad sam mrtva pijana, trčim prvo njega da vidim.

Zato što me ne udari kad ga ugrizem za usnu do krvi.

Mrak.

Sama. Hodam nepoznatim ulicama u nepoznatom pravcu do delimično poznatog odredišta.Ponavljam sebi:''Prva levo, pa druga desno, pa petnaesta kuća sa leve strane...Neće kuče...Ne ujeda...Smiri se.''U jednom trenutku usporavam. Ne znam gde se nalazim. Okrećem se, oko mene samo mrak. Čuje se lavež. Blizu je. Oduvek sam se više plašila pasa nego ljudi... Sa čovekom možeš da razgovaraš. Možeš da udaraš. Čovek je čoveku istraženo biće. Psa ne bih smela da udarim; pomalo jer mi je žao, a s druge strane-neki bi se okrenuli i otišli, dok bi neki postali još agresivniji.

Ne smem da stanem. Hodam i hodam, zalazim u sve mračnije i čudnije ulice. Na kraju, ćorsokak. Skidam minđuše jer mi se čini da isuviše zveče kroz noć, da paraju tišinu i prizivaju senke. Sad čujem samo svoje srce. Šake su mi, kao i uvek kad se uplašim, stegnute i isprepletane na grudima.Kao da pokušavam da se stisnem, sama sa sobom. Telefon je ugašen, bez kredita i baterije. Grabim napred, više ne znajući gde sam i šta radim. Ni ne razmišljam. Sad samo, skoro glasno, ponavljam sebi da će biti sve u redu. Odjednom se setim izreke ''Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.'' Ne znam zašto. Kuće su napuštene. Ne smem natrag. Ne smem dvaput istim putem. Prolazim pored psa koji leži ispružen na sred ulice. Podižem noge od zemlje trudeći se da ne napravim ni najmanji šum.

Rešim da pođem nekim novim putem. Sve su ulice paralelne, moram negde da izađem. Uostalom, ući ću u neku kuću, pozvaće mi taksi...Odvešće me kući... Daleko odatle...

Odmahujem glavom. Velika sam devojka. Moram da budem hrabra. Drhtavom rukom stežem telefon kao da će u svakom trenutku tata pozvati i pričati sa mnom dok ne stignem gde sam pošla.

Činilo mi se da tumaram satima, kad sam konačno ugledala poznatu kuću. Odavde znam da se snađem...valjda...

Skrećem još nekoliko puta i konačno dolazim do dvorišta. Čovek je u bašti. Dotrčim do kapije, otvorim neverovatno brzo i utrčavam do vrata. U glavi bljesak:''Šta ako je kuća pogrešna?''

Više ne znam gde sam, ne prepoznajem ni banalne stvari. Svejedno je...I ako je pogrešna, sada je sve u redu. Stižem do svetlosti i ugledam poznato lice.

''Dobro veče.''

*

Bilo je sve osim dobro...Kretala sam se u nepoznatom dalu grada, od jedne drugarice do druge. Udaljene su pet minuta. Ja sam putovala pola sata. U međuvremenu su se obe setile koliko sam osetljiva, pa je ona od koje sam pošla javila drugoj da bi trebalo da sam blizu. Pošla je da me sačeka.Mimoišle smo se. Sedim u njenoj sobi oblivena znojem. Njena mama mi kuva kafu i pričom pokušava da me smiri.

Posle nekoliko minuta, ona utrčava.

Zagrli me bez reči.

Olakšanje...

Počinjem da plačem.

Ona je nosila naglas svojih skoro osamnaest...

Sve češće joj govore "Vi"...

Begeš u grudima udara...

Bije u bronzane žice...

U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...

Mala vračka da nestanu svi...

A On bane ko lupež... I prospe joj kosu u lice...

Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...

Na uglu sam zastala sama...

Ne tako dobar...juni...

I misli sve... U "ruskom štimu"...

A onda shvatih, na pr

epad... Da te volim, ko nekad...

Vreme samo raspiruje plam...

Jesi moje, najmoje?

*Jel me voliš?

-Volim te povremeno.

*E vidiš, ja tebe volim neprestano.

-Jel nećeš da prekineš vezu?

*Naravno da ne.

-A...volim te.

*Znam.

He believes in me.

Sede na klupi u parku. Na jednoj polovini klupe. Drugu su zauzele kese i gomila njihovih stvarčica. ''Kao da smo krenuli na buvljak'', govori joj. Smeju se. Govori mu ono što je planirala još ranije. Da je suviše boli daljina. Da neće uspeti, ma koliko se trudili. U njegovom oku suza. Steže joj ruku. Ćutanje.

''Ne dam te.''

....

Leže zagrljeni na krevetu. U sobi mrak.

''Volim te.''

-''Šta voliš kod mene?''

''Sve.''

-''Pogrešan odgovor...''

''Šta ti voliš kod mene?''

-''Tvoje oke. Tvoje guste trepavice... Zvezdice koje ti sijaju u očima. Tvoj osmeh kad si srećan... Način na koji me grliš. Način na koji mi se igraš sa pramenom kose dok šetamo. Ono kad ti gužvam lice. I kad se pravimo da te šamaram. I kad me pozoveš na fiksni i pitaš gde sam. I kako pričaš sa drugim ljudima. Volim tvoj parfem... I tvoje duge prste.''

''To je skoro sve...''

-''Nije. Ima hiljadu stvari koje mrzim kod tebe. Ali, hiljadu i jedna koju volim.''

''Ja...ja tebe volim kad se nasmeješ jer si bezbrižna. I...volim te jer niko nikada nije bio toliko nežan prema meni.''

Grli je. Suza nestaje. Rukom istražuje skrivene mladeže, rečima joj crta osmeh na licu.

''Volim te jer sam sa tobom srećan.''

Golica me biserna kapljica u oku. Ne pomičem se, puštam je da se sporim, kotrljavim korakom spusti na dole. I stara, žuta stranica ''Seoba'',Crnjanskog, dobija novu šaru. Kroz deset minuta se kap suši učinivši mesto na koje je pala smežuranim i tamnijim, a za njom se spušta još jedna uz tup udarac o papir. Okrećem prvu stranicu, po peti put počinjem ispočetka... Gubim i ono malo koncentracije koju sam imala pre sat vremena. U glavi hiljadu drugih misli. Upravo sam najvažnijoj osobi na svetu rekla da me ostavi na miru. Da samo ode. Da prestane da se druži sa mnom. Da nađe sebi nove ljude.

Možda i hoće...Ali ja neću uspeti, nikada. Ne znam zašto, ali ne ide mi ta razmena...Ne umem da dam nešto staro, provereno, za novo i šljašteće. Jer znam da ne sija sve što je zlatno. I obratno.

*

2006. Nešto iz najveće mržnje prelazi u zakleto prijateljstvo. Sestre po suzama. Po čaši. Po osećaju na nepravdu i istim razmišljanjima. Nerazdvojne.

Leto 2008...Kikoćemo se držeći se za ruke i planiramo da se vratimo ''bivšim momcima''. Na isti dan, te zime, u isto sati i minuta, držimo dve različite ruke. Kroz nekoliko meseci, na isti dan, prestajemo zajedno da patimo.Na jesen nas razdvajaju. Ljubomorna sam kao da mi neko otima blistavi dragulj koji sam godinama posedovala, na koji sam tako divno navikla... Baksuz. Lepo sija i u tuđim rukama... Nisam neophodna.

*

Ne damo se. Naredne godine-mnogo presudnih trenutaka. Preteških. Tu je. Tu sam...

2011. Neke bitne promene u našim životima, najavljuju kišu. Možda sam previše posesivna. Možda previše očekujem. Malo toga je još 'zajedno'. Čini mi se da se sve to održava nekako veštački, samo da bi se održalo, da se sad meni smeje kako smo se zajedno smejale nekim ljudima. Ne podrugljivo, ne zlobno....nego, sa nerazumevanjem.

*

Boli. I...ne znam da li želim da se stanje promeni. Možda i ja treba da se družim sa nebitnim ljudima. Dvoličnim, razmaženim ili lošim. A možda je svaki čovek dobar za sebe. Dobar prema onome što voli.

Ma...lupetam. Nema dobrih ljudi. Više nema LJUDI uopšte.

Danas me boli jer više nema ni nas.

Whisper in the ways, watching days and moving on, you wake up every monday then suddenly it’s sunday and the week is gone...

Ne umem više da pišem.

Valjda imam toliko mnogo misli u glavi da ne znam šta ću pre.

I ovaj post, inače, počinjem već peti put. 

Htela sam da pišem o lošim ljudima koji me okružuju, 

pa o Njemu,

pa o školi.

Na kraju sam sve izbrisala.

I evo me ovde, pred praznim ekranom.

Osećam se...tromo.

Poput ovog vremena.

Isparavam kao kratkotrajne prolećne kiše sa užarenog asfalta.

Ono je doba meseca kad psujem mamu jer sam žensko.

Imam rogove. Sve mi smeta.

U poslednje vreme samo spavam.

Preživela sam tri meseca...

samo još tri.

Pa će se odseliti.

I više neću imati izgovore, 

moraću da izađem u grad.

Fali mi da ostanem budna do kasno.

Otkad spavam po ceo dan, ni šest sati u školi ne mogu da izdržim.

Pljas po sred lica.

Vreme je za buđenje....

♥

Želim...

da me ljubiš u rame kad god demonstrativno okrenem glavu od tebe. da budeš moj Izi i ja tvoja Lora. da me zasmejavaš kad se rasplačem. da se ljutiš za gluposti. da me pitaš da li imam 'nešto' da ti kažem. da mi kažeš 'volimtevolimvolimvolimvolim'. da ti kažem 'punopunopunopuno'. da se izvinjavamo Bogu što smo se ljubili na praznik. da pravimo anđele u snegu. da me plašiš dok ne počnem da vrištim, a da me onda dugo, dugo grliš. da ostaneš kući duže od pet dana. da biramo romska imena za decu. da mi kažeš da sam ćurka. da ti kažem da si majmun. da se smejemo. da zajedno pevamo pesme iz naftalina. da ogovaramo druge parove. da ležimo zagrljeni. da završavamo jedno drugom rečenice. da tripujem. da budeš pored mene. odmah.

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,

ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Niko mi ne treba...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...