''Ne znam ni odakle mi snaga da pišem. Uostalom, ko još čita dnevnike izgubljenih, kvazi umetnika? Propalice i gubitnici. Moja sorta.''

-Ej, zvali su me iz Vojnog odseka...

~Lažeš.

-Idem prvog...

~Lažeš.

-Ne lažem, mala...

I posle ovog uvoda bi možda trebalo da citiram Boru Čorbu

(''Rekla je - Sve je u redu,

rekla je - Zagrli me jače,

rekla je - Nije mi ništa

i tek je onda počela da plače.

Rekla je - Nemoj da brineš,

rekla je da nije važno,

rekla je - Brzo će proći,

samo me zagrli snažno...'')

, ali neću, jer ja jesam sve to, samo nisam rekla da će tih šest meseci brzo proći, nego sam psovala i psovala vojsku. I kad god bi me pogledao moja inspiracija za psovke bi rasla...

A, nije vojska kriva...

Niko nije kriv.

I ako se to produži, i ako se više ne vrati ovde nego ode da živi i radi na nekoj drugoj strani Dunava, tako je suđeno... Valjda...

*

-Ej, pa rekli smo bez suza... , govori i baca je u sneg.

Ona se kikoće pritiskajući svojim malim dlanovima njegove neobrijane obraze i ljubeći ga u skupljene usne.

-Vratiću se... Svraćaću kad god mogu. Zvaću te kad god mogu...

*

Njegov najbolji drug obećava joj da će zajedno putovati do njega. Da će je odvesti da ga iznenade za njegov rođendan...

*

-Mala, pa nemoj... Primaću platu i onda ću te za osamnaesti rođendan odvesti na more. Jel važi? Samo nas dvoje, i niko više. Obećaj mi...

Ovaj put ti ne mogu ništa obećati ; pa čak ni to da ću biti dobro. Ne želim da se nadam ,

a ni da se drugi zbog mene brinu .Pogotovo ti .

*

Sneg je i dalje neumorno vejao oslikavajući brdašce sa kog su silazili siluetama uz pomoć uličnih svetiljki...Opet su se upalile ranije nego što je trebalo... Ona bi zastala da strese sneg sa svake grane a on ju je otpozadi gurao da nastavi dalje. Pričali su o nekim ordninardnim stvarima, smejali se mački kojoj su samo uši virile iz snega. Ona bi u trenu pustila još neku suzu, ali čim bi to video povukao bi je kraj puta, u sneg, znajući da nikada ne bi mogla da odbije ponudu da do iznemoglosti mlatara rukama po uredno belim prostranstvima praveći anđele čuvare... Nadajući se da će ti anđeli sačuvati baš tu ljubav, o kojoj je godinama maštala...

*

Dohvatila je sneg sa ivičnjaka i prstima napravila malecnu belu kuglu. Dala mu je i rekla: Hoću da čuvaš ovo dok se ne vratiš...

Nasmejao se, izvukao ruku iz rukavice i pažljivo spustio grudvicu u šuškavi džep od jakne.

-Vratiću ti sebe, mislim da će to biti dovoljno...

*

Od njihovog brdašceta, prema maglovitom gradu, između zavejanih grana, sunce je kao veliki crveni kompakt disk padalo za oblake. Po tome je znala da skoro neće biti lepog vremena....

Vazduh rumen od sreće, nesvesno potopljen u očekivanja. Na stolu šolja kafe i razbacani papiri. Pada noć...

-

-Da treba da napišeš priču o meni nekim ljudima....?

-"Hm... Pisao bih o tvojim smešnim šiškama i o facama koje praviš kad se nerviraš dok ih nameštaš. I o tome kako ti se, kad se iznenadiš ili naljutiš, leva obrva sama podigne najslađe na svetu. Još... O tvojoj veri u ljude i u to da će jednog dana nepravda nestati i svet postati divno mesto iz tvoje mašte.

Pisao bih o tome kako si slatka dok se nazivaš pijavicom kad ne želiš da me pustiš iz zagrljaja. I o tome kako si mi šminkom uprljala sve bele košulje jer mi satima sanjariš na ramenu...

I o načinu na koji mi stežeš ruku kad si nervozna, i psuješ sneg jer si obukla pogrešnu jaknu...

I... o tome kako se rastužim kad vidim da se mrštiš jer te nešto boli. I kako pocrveniš kad vidiš moje roditelje. I kako se krvnički boriš za neke svoje stavove.

Rekao bih im kako divne zelene oke imaš. I kako iz njih prečesto klize suzice, tako nežno da se svi oko tebe rasplaču... Ne, ne. Obrisao bih to. Napisao bih da ti nikad više neću dozvoliti da plačeš... Nikad. Jer si ti moja malena zvezdica koja ne sme da bude tužna."

Između osmeha, redova i sna, čuda su moguća ako veruješ u njih..

On uvek zna najbolji način, s njim lako stižem na tron,

on je ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton ...

On je mali čarobnjak koji donosi spas; a svi ti pajaci na pokretnoj traci

nek žure bez nas ..

...

a napolju mraz i magla i zima; a napolju mrak,

al' ovde sve štima, od kad njega imam ... ♥

'Bože, hoćeš li ikad prestati da veruješ u bajke?'

~Kako da ne verujem,kad ih priča tako slatko..najslađe..? (:

Joj, da je meni ona žuta farba, drečava... ^^

Četvrti mesec. Jer je baš ovako zapisano, jer smo jedno drugom suđeni, do daljnjeg.

Eto...I uz mene se može...Mada je neobično.

Pridržava joj drhtavu ruku dok po milioniti put pokušava da gurne bilijarski štap u pravom smeru i osvoji poen za njih...Svetloplava loptica se kotrlja do ugla zelene table i tu staje. Zatim on uzima štap, laganim pokretom dodirne kuglu i ona nastavi svoj put ka unutrašnjosti velikog metalnog stola..

Ona skače, na licu joj blaženi osmeh kao da je osvojila neku grandioznu nagradu a ne samo poen više u igri sa njegovim drugovima. Uzima je u naručje, ljubi joj vrat i govori joj da je njegova mala zvezdica...

I... eto.

Mala Devojčica je pronašla svoje mesto pod suncem.

Escape.

If you like Pina Coladas

And getting caught in the rain

If you're not into yoga

If you have half a brain

If you'd like making love at midnight

In the dunes on the Cape

Then I'm the love that you've looked for

Write to me and escape...

Šok koji će uslediti...

-Mislim da ću toga postati svesna tek kada prođe prvih nedelju dana. Ili dve. I kad shvatim da nemam kome da ispričam ko me je tog dana iznervirao a ko oduševio... A možda će tih šest meseci i brzo da prođe...Hoće, zar ne? , kucala je drugarici u blještavi ekran po hiljaditi put... Slepoočnice su joj pulsirale od previše sedenja za kompjuterom, prsti su joj bili umorni od udaraca u tastaturu. Ali je sedela tu želeći da prizove ma kakav osećaj, nešto što će je naterati da se trgne i da počne da plače ili da se smeje. Samo da ne ostane tako hladnokrvna.

-Pa, znaš kako ti uvek kažeš...Sve se dešava sa nekim razlogom...

-Znam, i nikada u životu ne bih ni pomislila da ga sputam u stvari koju je želeo oduvek...Samo...Previše sam sebična kad je to u pitanju. Želim da bude srećan i da ga jednog dana sačekam na stanici, da mi mahne u uniformi, sa onom smešnom skoro ćelavom frizurom i uvežbano oštrim pogledom...Ali...

-Znam, uvek neko ''ali''. Nedostajaće ti, i plašim se da će te to potpuno poremetiti. Nisi razmišljala da raskineš pre odlaska? Bar na neko vreme?

Ne... Ne može to da mu uradi. Možda čak nije sigurna u sebe, u to da će uspeti da ga sačeka sa istim osećanjima koja ima sad... A možda se samo plaši da će on tamo sresti neku drugu...I da će otići, kao što su svi odlazili iz njenog života...

_______________________________________________________________________

Želim da se pokrenem.

Da mi se desi nešto, da ostavim kompjuter i izađem na sunce. Da šetam i smejem se.

Mogu ja to...

I slaću mu pisma i ići ću tamo ako treba.

Biće sve okej.

Za par godina...

Neki Beograđanin, ili zalutali provincijalac.

Koji će recitovati Miku Antića

i slušati Balaševića neumorno kao ja

i razumeti moje rečenice od samo jedne reči.

Koji će biti akademski građanin

koji plače

ali i psuje

i preponosan je

ali i prezaljubljen

istovremeno.

Jedan koji je čekao mene.

Jedan kojeg sam čekala.

"Zagrli me, ja ne mogu u tom svijetu da se snadjem,

zagrli me i pomozi preko tame sjaj da nadjem,

zagrli me i nauci laki korak andjela,

zagrljeni kao oni hodajmo po zvijezdama

Jer, mojim venama tece strah od budjenja

digni me visoko, hodajmo po zvijezdama..."

Zaprosiće me ovom pesmom. Neko. Nekad.