Šok koji će uslediti...

-Mislim da ću toga postati svesna tek kada prođe prvih nedelju dana. Ili dve. I kad shvatim da nemam kome da ispričam ko me je tog dana iznervirao a ko oduševio... A možda će tih šest meseci i brzo da prođe...Hoće, zar ne? , kucala je drugarici u blještavi ekran po hiljaditi put... Slepoočnice su joj pulsirale od previše sedenja za kompjuterom, prsti su joj bili umorni od udaraca u tastaturu. Ali je sedela tu želeći da prizove ma kakav osećaj, nešto što će je naterati da se trgne i da počne da plače ili da se smeje. Samo da ne ostane tako hladnokrvna.

-Pa, znaš kako ti uvek kažeš...Sve se dešava sa nekim razlogom...

-Znam, i nikada u životu ne bih ni pomislila da ga sputam u stvari koju je želeo oduvek...Samo...Previše sam sebična kad je to u pitanju. Želim da bude srećan i da ga jednog dana sačekam na stanici, da mi mahne u uniformi, sa onom smešnom skoro ćelavom frizurom i uvežbano oštrim pogledom...Ali...

-Znam, uvek neko ''ali''. Nedostajaće ti, i plašim se da će te to potpuno poremetiti. Nisi razmišljala da raskineš pre odlaska? Bar na neko vreme?

Ne... Ne može to da mu uradi. Možda čak nije sigurna u sebe, u to da će uspeti da ga sačeka sa istim osećanjima koja ima sad... A možda se samo plaši da će on tamo sresti neku drugu...I da će otići, kao što su svi odlazili iz njenog života...

_______________________________________________________________________

Želim da se pokrenem.

Da mi se desi nešto, da ostavim kompjuter i izađem na sunce. Da šetam i smejem se.

Mogu ja to...

I slaću mu pisma i ići ću tamo ako treba.

Biće sve okej.