Kafa.

Pijem dve vrste kafe. Zapravo, to je jedna ista vrsta, ali za različite potrebe.
Jedno je kad pijem kafu da bih učila, jer eto to radi ceo svet, a drugo kad mi se pred spavanje neopisivo pije ogromna šolja duple,gorke.Ni u jednom slučaju kafa me ne razbuđuje.
Otkad se veći deo dana izgladnjujem, kafa pred spavanje postala mi je omiljeni obrok.Upravo je ispijam dok ovo kucam. Ne sme biti ni previše vruća ni previše hladna.
*
psovka

*
Koga zavaravam.Noćas mi se u reči pretaču osećanja. Ali neće lupeži van moje glave.
Čekam da M stigne kući i da mi piše. M je moj najbolji drug za krizne situacije. Živi daleko i viđamo se jednom godišnje, ali čujemo se non stop. Inače pričamo viceve i sve što nam padne na pamet, ali kad dođe krizna situacija, svako pije svoje pivo i otvara dušu onom drugom.
Sedma ili osma godina kako mi govori da moram da prestanem da cmizdrim. Sedma ili osma kako mu ponavljam da ne mogu i neću.

Cmizdrenje leči dušu.
Naročito onu otrgnutu od lepe navike, potresenu novonastalim problemima, pritisnutu neizvesnošću zbog stvari koje ne može da promeni.
*
Patetika prija i kad nisi prekinuo dugogodišnju vezu, i nije poseban datum, i ne pada kiša.
Kad nalivaš čašu vina nakon ispijene kafe i kažeš sebi-neka ide život.
I pišeš, pišeš, pišeš dok god ne nađeš novu dušu koja će pročitati i ono neizrečeno.

Klasik

Ne piše mi se.

Drugarica mi je jednom rekla da ne umem da pišem kad sam srećna. I ne umem. Imam hiljadu misli u glavi ali nijedna neće preovladati dovoljno da je stavim na 'papir', tj blog.Ipak, probam.

Ovih dana zaključila sam da su naše velike stvari velike samo nama, da se ne potresa svet kad ja imam maturu, prvi ispit, prvo šta god i sve ostalo. Ma jok. World keeps spinning 'round.

Neozbiljna sam i to mi se obija o glavu. Počinjem da mrzim tu svoju sreću koja me tera da gledam u zid i smešim se i ne radim ništa drugo, mesecima.
Umesto osećajnija, postajem sve ravnodušnija prema svemu. To je malo i posledica okruženja-onog trenutka kada sam shvatila da ne mogu da nahranim svu gladnu decu i udomim sve smrznute prosjake, izmenim državu ili pronađem lek protiv raka, od tog sam se hladnog tuša dugo oporavljala i iz te bitke izašla kao ravnodušnik.

Danas sam poželela da se vratim u 2012. samo da bih izašla s drugaricama u našu kafanu i pijana grlila taksistu koji mi je sasvim slučajno bivši dečko a ujedno i komšija. Razbila bih čaše i lila suze kroz smeh. Baš u tu godinu, u tu kafanu koja je danas renovirana i ne liči na sebe. U ono leto kad sam malo volela, malo više patila, i na onu staru dobru Lukasovu plakala i plakala...

Vremena se, ipak, ne vraćaju niti ubrzavaju. Iako knjigu čitam od poslednje strane, ne bih volela da znam kraj svojih lutanja. Ovih dana se nekako najviše plašim da ću se...razočarati.

Šit.

Zar je toliko teško na ovom svetu naći osobu, ili dve, sa kojima može da se ćuti?
Toliko mi danas treba.
Da sednemo na neku klupu,
ili na stepenište pred mojom zgradom.
I da kisnemo, ako pada kiša. Da se pržimo, ako sija sunce.
Da ćutimo.
I da ta osoba ne želi da bude nigde drugo,
kao ni ja.
Da sedimo tu kao da nam je to jedini posao na svetu.
I na kraju tog ćutanja,
da se rukujemo, osmehnemo,
i odemo u zagrljaj svom Beogradu.

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/poruka-onoj-debeloj-od-jutros-odusevila-fejsbuk/49117

Bice dobro.

Kukam. Ne mogu, ne ide, tesko je. Lose mi je. Umorna sam.
"Bice dobro", kaze mi.
-Cak ni ti vise ne verujes u to.
Cuti.
Skuplja mi se knedla u grlu.
Dokle?

Putuje mi se.

Bezrazložno bih
da spakujem kofere
napunim ih cvetnim haljinicama
i svoj veliki, profi aparat(koji nemam)
i tebe za ruku
U ovakve krajeve

da mirišem
osećam
ljubim te
ležim na travi i prebrojavam oblake.
Putuje mi se.
Bezrazložno,
na ovaj ili onaj
kraj sveta,
da vrištim kad mi se bubica približi
da bežim od leptira
da me čuvaš u zagrljaju
dok ispijamo četvrtu šolju čaja
da ti fotografišem loknice
dok ne gledaš.
Putuje mi se.
Da se smešim
i da dišem.
Samo
dišem. 

Dan zaljubljenih

Neko me je upitao danas kakav mi je bio dan.Skuvala sam šolju prejake kafe, otvorila knjigu iz fiziologije na 40. strani, poklonila se i počela da pišem. 

D mi je poslao poruku da me voli, a zatim odveo svoju devojku na večeru. 

Koleginica me je grlila deset minuta uz želju da me neki muškarac voli onoliko koliko me ona voli. Mislim da je to najiskrenija čestitka koju ću dobiti za Dan zaljubljenih ikada.

Sad čitam kako je On Njoj čestitao, i kako je nečija tetka dodala-moja dečica.

Ja sam šest meseci čekala iz vojske spavajući u njegovoj majici, dve godine bojevala njegove bitke i bila muškarac u vezi, organizovala događaje koji su mu bili ''najlepši u životu'', kupovala skupe poklone, jeftine poklone, pravila poklone, ljubila gde boli i krpila njegovu napaćenu dušu dok mi nije prekipilo. Ipak, nikad nisam bila ta koja se uklapa u šablon ''dečice'' jer sam, iako poštujući njegovu rodbinu kao svoju, uvek jasno postavljala granicu između ''moje'' i ''tvoje''. Iz kog razloga bi, zaboga, njegova tetka mene nazivala svojim detetom? Ima ih već troje. Nisam bila slatkorečiva, nisam poltronisala, i baš zato sada ovde sedim

sama kuvam svoju kafu

sama ispijam gutljaj po gutljaj

sama sam obišla dva tržna centra, od radnje do radnje, i kupila sebi gomilu poklona.

Sama ću spremiti svoj doručak, svoju romantičnu piletinu u slatko-kiselom sosu

i nikada u životu 

neću biti

voljenija. 

Napad je početak poraza. Zalet je urlik za milošću. Praotac borbe je panika.

Poraz je najbolji učenik,
jer u poraz možeš da sipaš sve svoje buduće pobede
- koliko ti je potrebno.