Sama. Hodam nepoznatim ulicama u nepoznatom pravcu do delimično poznatog odredišta.Ponavljam sebi:''Prva levo, pa druga desno, pa petnaesta kuća sa leve strane...Neće kuče...Ne ujeda...Smiri se.''U jednom trenutku usporavam. Ne znam gde se nalazim. Okrećem se, oko mene samo mrak. Čuje se lavež. Blizu je. Oduvek sam se više plašila pasa nego ljudi... Sa čovekom možeš da razgovaraš. Možeš da udaraš. Čovek je čoveku istraženo biće. Psa ne bih smela da udarim; pomalo jer mi je žao, a s druge strane-neki bi se okrenuli i otišli, dok bi neki postali još agresivniji.
Ne smem da stanem. Hodam i hodam, zalazim u sve mračnije i čudnije ulice. Na kraju, ćorsokak. Skidam minđuše jer mi se čini da isuviše zveče kroz noć, da paraju tišinu i prizivaju senke. Sad čujem samo svoje srce. Šake su mi, kao i uvek kad se uplašim, stegnute i isprepletane na grudima.Kao da pokušavam da se stisnem, sama sa sobom. Telefon je ugašen, bez kredita i baterije. Grabim napred, više ne znajući gde sam i šta radim. Ni ne razmišljam. Sad samo, skoro glasno, ponavljam sebi da će biti sve u redu. Odjednom se setim izreke ''Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.'' Ne znam zašto. Kuće su napuštene. Ne smem natrag. Ne smem dvaput istim putem. Prolazim pored psa koji leži ispružen na sred ulice. Podižem noge od zemlje trudeći se da ne napravim ni najmanji šum.
Rešim da pođem nekim novim putem. Sve su ulice paralelne, moram negde da izađem. Uostalom, ući ću u neku kuću, pozvaće mi taksi...Odvešće me kući... Daleko odatle...
Odmahujem glavom. Velika sam devojka. Moram da budem hrabra. Drhtavom rukom stežem telefon kao da će u svakom trenutku tata pozvati i pričati sa mnom dok ne stignem gde sam pošla.
Činilo mi se da tumaram satima, kad sam konačno ugledala poznatu kuću. Odavde znam da se snađem...valjda...
Skrećem još nekoliko puta i konačno dolazim do dvorišta. Čovek je u bašti. Dotrčim do kapije, otvorim neverovatno brzo i utrčavam do vrata. U glavi bljesak:''Šta ako je kuća pogrešna?''
Više ne znam gde sam, ne prepoznajem ni banalne stvari. Svejedno je...I ako je pogrešna, sada je sve u redu. Stižem do svetlosti i ugledam poznato lice.
''Dobro veče.''
*
Bilo je sve osim dobro...Kretala sam se u nepoznatom dalu grada, od jedne drugarice do druge. Udaljene su pet minuta. Ja sam putovala pola sata. U međuvremenu su se obe setile koliko sam osetljiva, pa je ona od koje sam pošla javila drugoj da bi trebalo da sam blizu. Pošla je da me sačeka.Mimoišle smo se. Sedim u njenoj sobi oblivena znojem. Njena mama mi kuva kafu i pričom pokušava da me smiri.
Posle nekoliko minuta, ona utrčava.
Zagrli me bez reči.
Olakšanje...
Počinjem da plačem.
