Pismo

Dragi moj Maleni Dečače,

kažu da dve srodne duše moraju proći jako slične životne puteve da bi se srele i shvatile da su pronašle ono pravo,pa pretpostavljam da i ti sad,tamo negde,sediš pred ekranom pomalo utučen jer je maločas počela kiša,a ipak i pomalo srećan jer će ona ubrzo proći.

Verovatno imaš gomilu prijatelja i jako si hrabar i fin-suprotnosti se privlače,zar ne?

Sreo si do sad gomilu žena i možda ni ne sanjaš da ću tu,kraj tebe,za par godina stajati ja.Držaćeš me za ruku i ceo svet će biti naš,a danas kroz svoje dečije snove i ne vidimo međusobna naličja,kamoli osmehe.

Nisi perfekcionista ali ni previše aljkav,ne veruješ u crnu mačku ali veruješ u zvezdu padalicu.

Mene ne zanima imaš li crnu,plavu,smeđu i imaš li kosu uopšte.Ne zanimaju me ni tvoje oči-mogu biti najobičnije na svetu,ali,obećavam ti,za mene će biti posebne.Ruke ti mogu biti nežne ili grube,možeš imati uske ili široke nokte,i možeš čak biti nizak,ali ne preterano,ne niži od mene.

Ne zanima me ni koliko godina imaš,mada tvoje godine mogu vremenom postati moja prednost.

Ja,zapravo,ne želim ni da te zamislim-budi onakav kakav jesi,sasvim svoj i sebi svojstven.

Samo hoću da ti obećam da ću,kad nas život spoji,ostati tvoja do kraja.Voleću svaki tvoj čuperak,smisliću ti milion nadimaka,gledaću sa tobom svaku fudbalsku utakmicu ako treba.Ići ćemo na letovanja i zimovanja,ali i sitne piknike.I svađaćemo se samo da bismo se  pomirili.Voleću svaku tvoju manu samo zato što ti mene nećeš smatrati ,teškom' i napornom.Ljubićeš me radi reda,kad god imaš priliku.

I onda ću ti pokloniti devojčicu sa krupnim zelenim okicama i voleću je najviše zato što je i tvoja.

Samo ne gubi nadu i ne ostavljaj me nikad,Maleni moj Dečače.