Susret

Ušetala je tamo nonšalantno kao da dolazi već nekoliko godina,kao da pre minut nije drhtavo hvatala kvaku pitajući se šta će sledeće biti.

Nekoliko momaka je dizalo tegove,nekoliko njih se okrenulo,valjda misleći da stiže poznato lice.Jedan malo razvijeniji je vrteo pedale bicikla,i uveseljavao ju je pogled na njega-vrteo ih je kao da strahovito žuri nekud dok je bicikl stajao u mestu brojeći minute koje je na njemu proveo i brzinu kojom se ,,kreće''.

Pomerala je harmonika-vrata ka ženskom delu kad joj se obratio poznat glas.Okrenula se i srce je na trenutak zatreperilo.,,Ali,ja ništa ne osećam prema njemu...'',pravdala se kasnije drugarici.Zapravo,i nju je zbunio taj osećaj,nije mogla da razluči je li samo obična navika,ili možda osećanje koje će se ponoviti posle toliko godina...Razmenili su par reči i više nije želela da razmišlja o tome.Otišla je,ali instruktorke nije bilo,pa je ipak morala da se vrati u muški deo da potraži instruktora.

Posle nekoliko odrađenih vežbi već su joj noge otkazivale,a mišići titrali kao posle krosa na nekoliko kilometara.I tako znojavoj i čupavoj,u starim izbledelim helankama i tatinoj beloj majici koja ju je činila još krupnijom,nije joj bilo jasno zašto njegov pogled uporno luta ka njoj...

Okretala se i sama par puta,ostavljala bi vrata namerno otvorena samo da bi gledala kako krupne,izvajane ruke dodaju još i još tegova na šipku,kako podižu flašu sa vodom i primaču je tim dobro poznatim usnama...

Nije prestala da misli o njemu sve dok se nije setila i onih negativnih stvari koje su učinile da ga mrzi sve to vreme,dok nekako nije prešla preko svega i rešila da ,,ostanu drugari''.Setila se svih oštrih svađa,uvreda,svih njegovih pogleda zbog kojih se osećala užasno...Svih tračeva,njenih molbi i njegovog ignorisanja,raskida i pomirenja,trenutaka kad bi učinio da se oseća kao princeza da bi joj već sledećeg rekao da je glupača...

Znala je da ne sme da mu veruje,ali svaki osmeh kao da ju je razoružavao,kao da je opravdavala sebe govoreći ,,Neću da imam ništa s njim,ali,šta fali razgovoru?''I kako odgovora iz glave nije bilo iako je srce bilo protiv ponovnog proživljavanja istog,nastavila je po starom-gledala ga je,komentarisala,smejala se od srca,čak i bila malkice ljubomorna kad je pogledao drugu,zgodnu devojku koja je trčala na traci.

Zaista nije razumela sebe.Želela je da ga mrzi,da mu okrene leđa pomalo se nadajući da je tačno ono-odbijanje privlači muškarca,a malo više želeći da se on oseti jadno koliko je ona to milion puta pre..Želela je da ga pita šta želi od nje,da li gleda zato što se dugo nisu videli,da li je nečim iznenađen ili im se jednostavno pogledi sreću slučajno...

Ništa od toga nije uradila.Istuširala se i pošla kući.Doći će i sutra,ali ne bi želela da ga ponovo sretne.Onda je pogledala telefon i pročitala poruku od njega:,,Znaš,mesec dana nisam dolazio,a onda sam sreo tebe.Ima tu nečega..''

-,,Ne,nema.'',odgovara mu i vraća telefon u ranac.

Nema,niti će biti.Ne posle toliko uloženog vremena i truda da sve u svom životu dovede u red i pređe preko svih pogrešnih poteza,među kojima je i on.