Klasik

Ne piše mi se.

Drugarica mi je jednom rekla da ne umem da pišem kad sam srećna. I ne umem. Imam hiljadu misli u glavi ali nijedna neće preovladati dovoljno da je stavim na 'papir', tj blog.Ipak, probam.

Ovih dana zaključila sam da su naše velike stvari velike samo nama, da se ne potresa svet kad ja imam maturu, prvi ispit, prvo šta god i sve ostalo. Ma jok. World keeps spinning 'round.

Neozbiljna sam i to mi se obija o glavu. Počinjem da mrzim tu svoju sreću koja me tera da gledam u zid i smešim se i ne radim ništa drugo, mesecima.
Umesto osećajnija, postajem sve ravnodušnija prema svemu. To je malo i posledica okruženja-onog trenutka kada sam shvatila da ne mogu da nahranim svu gladnu decu i udomim sve smrznute prosjake, izmenim državu ili pronađem lek protiv raka, od tog sam se hladnog tuša dugo oporavljala i iz te bitke izašla kao ravnodušnik.

Danas sam poželela da se vratim u 2012. samo da bih izašla s drugaricama u našu kafanu i pijana grlila taksistu koji mi je sasvim slučajno bivši dečko a ujedno i komšija. Razbila bih čaše i lila suze kroz smeh. Baš u tu godinu, u tu kafanu koja je danas renovirana i ne liči na sebe. U ono leto kad sam malo volela, malo više patila, i na onu staru dobru Lukasovu plakala i plakala...

Vremena se, ipak, ne vraćaju niti ubrzavaju. Iako knjigu čitam od poslednje strane, ne bih volela da znam kraj svojih lutanja. Ovih dana se nekako najviše plašim da ću se...razočarati.

Šit.

Zar je toliko teško na ovom svetu naći osobu, ili dve, sa kojima može da se ćuti?
Toliko mi danas treba.
Da sednemo na neku klupu,
ili na stepenište pred mojom zgradom.
I da kisnemo, ako pada kiša. Da se pržimo, ako sija sunce.
Da ćutimo.
I da ta osoba ne želi da bude nigde drugo,
kao ni ja.
Da sedimo tu kao da nam je to jedini posao na svetu.
I na kraju tog ćutanja,
da se rukujemo, osmehnemo,
i odemo u zagrljaj svom Beogradu.

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/poruka-onoj-debeloj-od-jutros-odusevila-fejsbuk/49117

Bice dobro.

Kukam. Ne mogu, ne ide, tesko je. Lose mi je. Umorna sam.
"Bice dobro", kaze mi.
-Cak ni ti vise ne verujes u to.
Cuti.
Skuplja mi se knedla u grlu.
Dokle?

Putuje mi se.

Bezrazložno bih
da spakujem kofere
napunim ih cvetnim haljinicama
i svoj veliki, profi aparat(koji nemam)
i tebe za ruku
U ovakve krajeve

da mirišem
osećam
ljubim te
ležim na travi i prebrojavam oblake.
Putuje mi se.
Bezrazložno,
na ovaj ili onaj
kraj sveta,
da vrištim kad mi se bubica približi
da bežim od leptira
da me čuvaš u zagrljaju
dok ispijamo četvrtu šolju čaja
da ti fotografišem loknice
dok ne gledaš.
Putuje mi se.
Da se smešim
i da dišem.
Samo
dišem. 

Dan zaljubljenih

Neko me je upitao danas kakav mi je bio dan.Skuvala sam šolju prejake kafe, otvorila knjigu iz fiziologije na 40. strani, poklonila se i počela da pišem. 

D mi je poslao poruku da me voli, a zatim odveo svoju devojku na večeru. 

Koleginica me je grlila deset minuta uz želju da me neki muškarac voli onoliko koliko me ona voli. Mislim da je to najiskrenija čestitka koju ću dobiti za Dan zaljubljenih ikada.

Sad čitam kako je On Njoj čestitao, i kako je nečija tetka dodala-moja dečica.

Ja sam šest meseci čekala iz vojske spavajući u njegovoj majici, dve godine bojevala njegove bitke i bila muškarac u vezi, organizovala događaje koji su mu bili ''najlepši u životu'', kupovala skupe poklone, jeftine poklone, pravila poklone, ljubila gde boli i krpila njegovu napaćenu dušu dok mi nije prekipilo. Ipak, nikad nisam bila ta koja se uklapa u šablon ''dečice'' jer sam, iako poštujući njegovu rodbinu kao svoju, uvek jasno postavljala granicu između ''moje'' i ''tvoje''. Iz kog razloga bi, zaboga, njegova tetka mene nazivala svojim detetom? Ima ih već troje. Nisam bila slatkorečiva, nisam poltronisala, i baš zato sada ovde sedim

sama kuvam svoju kafu

sama ispijam gutljaj po gutljaj

sama sam obišla dva tržna centra, od radnje do radnje, i kupila sebi gomilu poklona.

Sama ću spremiti svoj doručak, svoju romantičnu piletinu u slatko-kiselom sosu

i nikada u životu 

neću biti

voljenija. 

Napad je početak poraza. Zalet je urlik za milošću. Praotac borbe je panika.

Poraz je najbolji učenik,
jer u poraz možeš da sipaš sve svoje buduće pobede
- koliko ti je potrebno.

,,Svoje neuroze je nosila na skrivenim mestima kao parfem...

...svima su mirisale drugacije ili nikako, a samo ja sam ih ljubio."

Ima tako nekih tuga koje nas zateknu pri buđenju...
Pada sneg u Beogradu, sa mirisom jedne skrivene livade koja još čuva naše utisnute ,,anđele''...
Prejak miris za moja čula...za moje srce...
Pokušavam da se ogrnem tuđim rukama, ali ne ide, to nije taj stisak...nije taj miris kože koji sam poslednji put osetila kada si me zagrlio i pustio da odem.
Da sam znala koliko će mi faliti taj miris, onaj prkos ljudima, tvoj trud da sve promeniš, uzvratila bih ti...Borila bih se i ja, jer sam zapravo u celoj priči jedino ja bila jaka na rečima.
Očekivala sam previše naspram životnih priča devojaka koje ne dobijaju ništa.
Sada sam i ja među njima.
Nije zagrljaj dodir dva para ruku koje žele da grle neke druge ljude...
On pati za njom, ja za tobom. I lažemo se, provodimo minimum vremena zajedno, ne možemo da se gledamo, ne mogu da ga gledam. Jer nije ti.
(Promenio si se, znam, nikada više ništa ne bi bilo isto.) Ne vredi, danas nije dan kao svi prethodni, kad mogu da zalažem sebe i okrenem se drugim stvarima. Danas se sećam svega...
Svakog zagrljaja, zajednički prolivenih suza, svake prospavane i neprospavane noći...Obećanja i planova...Ovo leto trebalo je da bude naše.

Antoniju,

Antonije, usamljena sam. Jako. Mama kaže da je to regularno stanje svih ljudi. Ne želim da joj verujem. Plače mi se, samo zato jer sam svesna toga da nema ruku koje bi me zagrlile kada bi bilo razloga za plakanje. Znam da preuveličavam, A. Šta ću, kad ne mogu da utičem na tu svoju osobinu i da prestanem da cmizdrim.
Ljuta sam na sebe. Na tebe sam posebno ljuta jer mi kradeš međuvreme.
Tek je novembar, a ja ću već pasti kolokvijume. Zar tako počinjemo? A prošle godine u ovo vreme...eee...
Teško je kad izdaš sebe, zašto si mi to dozvolio?

Smeješ li mi se?


I ja bih.


Ko mi je kriv što razgovaram s vazduhom i od njega tražim odgovore.

Pošalji mi nekog kao zamenu za sebe,nekog ko nije imaginaran.
I ko ima ruke za grljenje.