Antoniju,

Antonije, usamljena sam. Jako. Mama kaže da je to regularno stanje svih ljudi. Ne želim da joj verujem. Plače mi se, samo zato jer sam svesna toga da nema ruku koje bi me zagrlile kada bi bilo razloga za plakanje. Znam da preuveličavam, A. Šta ću, kad ne mogu da utičem na tu svoju osobinu i da prestanem da cmizdrim.
Ljuta sam na sebe. Na tebe sam posebno ljuta jer mi kradeš međuvreme.
Tek je novembar, a ja ću već pasti kolokvijume. Zar tako počinjemo? A prošle godine u ovo vreme...eee...
Teško je kad izdaš sebe, zašto si mi to dozvolio?

Smeješ li mi se?


I ja bih.


Ko mi je kriv što razgovaram s vazduhom i od njega tražim odgovore.

Pošalji mi nekog kao zamenu za sebe,nekog ko nije imaginaran.
I ko ima ruke za grljenje.

I dok ti trudis se da nadjes u mom srcu nove prostore...

Taj prokleti osećaj
Razočarala si ceo svet
Toliki ljudi koji su gajili nadu
Srušila si im snove
Zgazila ih
Ne zaslužuješ da živiš.




Što je najgore,
razočaravam i sebe,
iz dana u dan.

Moraš

Htela-ne htela, sada, ovde i odmah
moraš da im daš taj čuveni razlog
da se napiju, da slave, da se hvale
naša Mala Devojčica, naš ponos i dika.

Vizualizuj taj osećaj,
zalepi zadnjicu za stolicu
izbaci iz glave sve muke
Nijedan te neće glupu, kaže,
nijedan te neće okruglu.

Pojedi tih 400g čokolade a onda
popij čaj za mršavljenje
smej se sama sebi
zajebi depresiju
oni to ne zaslužuju.

Ovde pada kiša, kaže.
Nedostaješ mi da se grlimo dok grmi
Kad si bila mala bio sam tako ponosan
još čuvaš tu zlatnu narukvicu
Ti si mi sve, kaže.

**

Duboki uzdah olakšanja. Mala Devojčica u šarenoj haljinici uzima indeks sa katedre za Anatomiju.
Druga devetka. Budžet. Jer snovi su tu, na dohvat ruke.
POTREBNO JE SAMO DA ŽELIŠ.

Možda

Možda sam mogla da naučim još ta dva jedinjenja
možda sam mogla da ne padnem ispit
četvrti put.
Možda treba da uzmeš časove, kaže mi.
Nikad nisam uzimala časove
najpametnije dete u ulici
najambicioznija gimnazijalka
najborbenija Mala Devojčica...
Možda
se ona udavila
u lažnoj slavi
možda su joj vezali crven konac
a možda se samo uplašila silnih suza
i pobegla
da se sakrije u nekom mraku
da čuči
šćućurena
da čeka bolji dan.
Sad tako uplašene, i ona i ja, raspolućene dve polovine koje nikada nisu bile razdvajane.
Lutam, tražim je, a možda
možda je bolje da samo sednem
da je sačekam da dopuzi
da obrišem suze i obećam joj
neću više...
malo...

Možda sam omašila nauku
trebalo je da upišem glumu
da mi plaćaju da plačem
tu bih bar bila dobra, kažem mu.
Glavu gore, kaže, on
koji nikada nije tešio, koji je sve prepuštao mami
koji nikada nije rekao:bebo tatina
mala, nežna.
Nemoj da si toliko osetljiva,,,Tek će te život gaziti.

A ja, molim i molim i u jednom trenutku mi se čini da ne znam ni koga, ni šta.
Nije jedan ispit, kaže, ja sam padao godine, pametna si ti, moja, naučićeš.

A ja, gušim se u napadima panike
i nikad ni prošla ispod te srećne zvezde
nikad je ni pogledala
sve na teži način
uvek to jedno
ali.

Imamo, kažu. Skupiće se. A jedu makarone na hiljadu načina, i čuvaju kokoške
i kopaju baštu
kao da će iz zemlje samo izrasti.
Smrdljivi novac, smrdljivi režim u ovoj smrdljivoj državi.
Nauči jezik, kažu, i idi, ne deprimiraj se,
samo idi što dalje.
A kako da kažem
hoću da umrem
kako da kažem neću vaš novac
za svoju lenjost
kako da kažem:na, jedi makarone, ja ću ti dušu uzeti
zbog lenjosti



Možda
samo omašila nauku
ili je pogrešan dan
možda i ne treba da mi budu blizu
plači, glupačo sama.
A možda sam, ipak, omašila život.

Ja nemam hrabrosti...

A tako mi treba neko
ko će doći
da ostane
da pokuca na vrata nepozvan
donese mi buket sa pijace
od one bake
zagrli
Tako mi treba
neko
da kaže:
Dođi,
stegne jako u naručje
dozvoli da se isplačem
da kaže:
hajde,
mila,
zajedno ćemo.

Borba

Svaki put
grizem usnu s unutrašnje strane
svaki put
i ponavljam sebi
ono što su mi mnogi rekli
kad je najteže ne daj se
reci sebi
ajmo dalje
osloni se rukama na kolena
ustani
poslednji put
obećavam, biće bolje
sve će jednom biti u redu
jednom će te zagrliti bez da to tražiš
jednom će doći i doneti maramice
jednom
ćeš u junu spaliti skripte i pobeći na more
i nećeš se vraćati do novembra
ispunjena
orna za novi krug
pakla
iz koga nema bežanja.

Mama i tata.

Volim vas.
Hvala vam što postojite.
Hvala što dajete sve od sebe da u ovom šugavom vremenu sačuvate prisebnost da bi nama davali snagu.
Hvala, mama, što si me rodila.
Hvala, tata, što si mi priuštio najbolje detinjstvo u životu.
Obećavam,
jedino vas dvoje
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
neću izneveriti.
Nikad.

Beras.

Pitam se da li još uvek posećuješ moje blogove...
Imam još jedan, novi, možda si ga pronašla, možda ti je Milana rekla.Možda i nije, jer ga ni ona ne čita.
Devojko koja ne želi da deli svoje misli sa svakim.
Danas mislim na tebe. Često mislim na tebe, zapravo, pitam se kako si i živiš li bar ti svoju bajku.
Uplašila sam se naše sličnosti, videla sebe u tebi i oterala te, verujući da je tako bolje.
Umro mi je neko drag, sa Bloga, a to nemam kome da kažem jer niko ne shvata da su i ljudi koji pišu blogove stvarni. Poznavala sam je od 2007. , i kad to kažem-to i mislim, zaista poznavala, iako ne stigoh da je sretnem uživo.
Ne stignemo tako mnogo stvari, a onda patimo kad više nemamo čak ni priliku da stignemo.
Ta žena je učestvovala u mom odrastanju, i neretko se vratim na njene komentare kad ne znam šta ću sa sobom, ni ko sam, gde sam.
Kao sad.
Da mi nije hemije i majke i druga koji me zove:,,Ljubavi'', i tebe o kojoj razmišljam kao o ,,dragocenosti u zalagaonici današnjeg ludila'', verovatno ne bih imala u šta da verujem.

Osim u zvezde.

Znaš već...

Nadam se da si dobro, čitala ovo ili ne.

Half past ten

Konačno znam šta hoću.
Zapravo, ne znam u potpunosti, ali sam prilično sigurna da sam na dobrom putu da to saznam...
Previše toga me je razočaralo, i za sve sam krivila druge, a zapravo sam sama bila kriva. Jer sam uvek težila da volim ceo svet i zbog toga u svoje mesto iz bajke puštala previše nevažnih ljudi, i dozvoljavala im da mi otimaju deo po deo, dok mi nije ostala samo mala barka...Kao u priči, je l'...

James Blunt u krug.

Da nemam grižu savesti(unapred), sad bih zapalila cigaru i pustila je da mi prošara pluća, gledala je kako dogoreva i tresla pepeo onako kako najviše volim u malu porculansku pepeljaru na stolu.
Da sam sve naučila, ležala bih na leđima i sanjarila. Sve manje vremena imam za to, i sve mi više nedostaje. Legnem i posmatram plafon iza kog se otvaraju nova prostranstva...

Za divno čudo, nisam ljuta, čak ni razočarana. Mnogo vrednih ljudi sam upoznala u životu, i od svakog od njih ponešto naučila. Sad samo idem kroz život prihvatajući sve takvo kakvo je. Baš onako kako bih želela da mene prihvate, čim prva shvatim kakva sam to zapravo.

Večiti sanjar, večita budala koja veruje u bajke.

Pardon, ne u bajke...
U nekog ko će mi ih ostvariti.

Dvestoti post.

nisu godine za nama važnije od nas!