''Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.''

Oduvek sam želela taj osećaj.

Ono kad vas je briga za sve,

kad vas ne mogu uzdrmati ni rođenje

ni smrt

ni sve velike i male stvari 'između'.

Ono kad se možete ponašati prema ljudima kao prema običnom parčetu papira

kad se možete iživljavati

a da vam to ne pruža ni zadovoljstvo

ni bol.

*

Mama mi je kupila tri para čarapa

sa čudnim cvetićima

mama je spremila lazanje

i uključila u struju osveživač

sa mirisom jorgovana

i pozajmila iz biblioteke

Balaševićevu knjigu.

Čarape su neotpakovane u ormanu,

lazanje su se pokvarile,

knjiga je otvorena na četrnaestoj strani.

Ja ne mogu dalje.

Samo soba prokleto miriše

danima i noćima

ali ja ni to ne osećam

jer mi je nos zapušen

i ne umem da plačem

jer sam toliko promukla

da sad samo pištim

i ne ispuštam ni glasa.

*

On mi je kupio kinder jaje

i plakao je preda mnom

i glupirao se da bi me nasmejao

a ja sam samo ćutala

i onda je rekao da sam zlobna

jer mu radim ono što su meni

radili drugi do sad.

A nijedan nije bio tako ozbiljan kad treba

i tako detinjast kad treba

i tako iskren i pun poštovanja

Nijedan me nije voleo bez ikakve koristi

Nijedan više neće.

Ne, ako i njega uspem da izgubim.

*

Oduvek sam želela taj osećaj...

Sad kad mi je dat, ne znam šta ću s njim.

Jedino što mi pada na pamet

je

da počupam kosu

od muke

i počnem da molim Boga da me dobro uzdrma

nekom glupošću

pa da

po ko zna koji put

nastavim da živim.

Nikada neću razumeti...

...šta znači taj drhtaj.

I čemu gledanje u oči u zagušenom kafiću

i ta traljava čestitka...

Onaj ko mi zaista želi sve najlepše

me je poljubio u ponoć.

Rekao ''volim te'' prvi put.

Poklonio neke sitnice koje su me rasplakale.

I grlio da upije sve suze.

Radosnice.

A onaj obraz

pred kojim sam drhtala do pre nekoliko meseci

ne želim da poljubim.

Skrenula sam pogled i promrmljala

-takođe.

Krivo mi je samo

što sam morala da ga sretnem

i prvog januara...

Ne želim da ga poznajem u ovoj godini.

Summa summarum

Za ovih 365 dana nisam postala srećnija, ali pametnija svakako jesam. Naučila sam...

1. O velikim životnim tegobama

Mogu se prevazići. Mogu se preživeti. Sve dok kraj sebe imate makar jednog pravog prijatelja i porodicu koja vas voli.

2. O malim životnim radostima
Zapravo je u njima i poenta. Kad se iz svakog meseca izvuče bar po jedna dobra stvar, mogu slobodno da kažem-godina je bila idealna.

3. O ljubavi i strahovima

Tu se i dalje vodim izrekom-sve se dešava sa nekim razlogom. U dvehiljadedesetoj sam se konačno distancirala od ''ljubavi'' koja me je urnisala godinama i stavila tačku na sve to. Zatim sam pronašla i ponovo izgubila nekog za koga verujem da mi je srodna duša. Kraj godine doneo mi je novu nadu i nekog ko je učinio da ponovo verujem da dobri dečaci postoje.

Plašim se jedino sebe. Ove godine sam shvatila da najviše zla činimo sami sebi.

Pregled po mesecima ne mogu da napravim jer se ne sećam svega, ali probaću..

Januar je bio obećavajući, kao i svake godine. Tad sam otvorila blog ovde. Februar i mart je obeležio prvi o kome sam pisala ovde, onaj sa kojim se još uvek čujem a za kog se ispostavilo da je zaista dobrica u duši, kad nekome dozvoli da ga bolje upozna. Aprila sam sanjarila, možda i više nego što je trebalo... Maj je najavio ono što se posle tri godine vratilo i trajalo od juna do kraja jula... Avgust je bio najgori mesec, ne samo u ovoj godini, nego u mom čitavom životu. Tad sam pokazala sebi i drugima koliko nisko mogu da padnem. Zatim je naišlo čudo i pomoglo mi da preživim do septembra. Početkom oktobra i čudo je iščezlo i ostala sam sama... Tad sam počela da sređujem svoj život, rešila da zaboravim na čitavu prošlost i krenem dalje. Novembra je jedna zvezdica poželela da mi vrati veru u ljubav, i ja sam joj dopustila. To traje i dalje.

Danas je samo dva dana do dočeka.. Do trenutka kad ću u knjigu života početi da ispisujem redove koje ću sumirati za tačno godinu dana. Brzo će proći i ova godina, znam... A na kraju 2011. ću biti ko zna gde...

O tom potom. Blogerima želim zdravlja i inspiracije, sve ostalo ćete postići radom..

Ko bude i suviše lenj da postigne, nije ni zaslužio to što traži.

Nije poenta u lakom provlačenju kroz život..

Poenta je u onom divnom olakšavajućem uzdahu kad posle mnogo sati napornog rada legnete u krevet, pokrijete se preko glave i zahvalite Bogu što vam je život savršen baš takav kakav je.

šarene lampice u njenoj sobi

ne donose novogodišnju euforiju.

a nekad se tako radovala..

prošle godine je skakala od sreće

i jelka je bila okićena

desetog dvanaestog

i haljinica je bila kupljena

petnaestog dvanaestog.

i onda se samo čekalo

da ispije litar vermuta

i da bude najveselija na žurci

i da poželi da se zaljubi u sledećoj godini.

ove godine

se jelka kiti

dvadeset sedmog dvanaestog

i plače se

do nove godine

jer sve je tako sjebano

jer nema nikog online

jer je život prazan i mučan.

on ne zna zašto su joj oči stalno crvene,

a i ne pita se...

on sve radi savršeno.

ali, ona.

ona je oduvek najbolje znala

da gazi svoje snove

i da radi protiv sebe.

PMS

...čuveni.

Dođe tako s vremena na vreme, pa me natera da mrzim(da ne kažem hejtujem) sve oko sebe, bukvalno sve i svakog. I da poželim da se osamim. I da njega ''mrzim''.A u njega sam defnitivno zaljubljena, i definitivno nikada neću moći da ga mrzim zbog dana kao što je ovaj, kad se izvinjava što je detinjast dok ja plačem zbog nepravde u svetu, a on ljubi da prođe.

I kad se sneg pretvori u bljuzgavicu a mi zajedno kvasimo noge. I kad me prati do stana iako živi na totalno drugom kraju grada i gladan je jer opet zbog mene nije jeo ceo dan....

Izviniću mu se ovim putem jer sam previše ponosna da mu kažem u lice-Hvala što trpiš SVE moje bubice. :)

To nisam ja, to je moj PMS O:)

Because he's worth it.

On je sedam godina stariji od mene i ima najtoplije oči.

Ali, zaista tople.. onako čudno iskričave kao da se stalno smeškaju.

On i ja imamo iste fore, s tim što ja više zajebavam,

a on trpi.

Moj brat izlazi s njim.

Njegovi roditelji me obožavaju.

Njegov najbolji drug takođe.

Moja najbolja drugarica njega.

Oblačimo se isto kad idemo u grad.

I iz tog grada me vodi kući pijanu, kad se desi.

Ne ostavlja me nikad samu.

Mi zajedno navijamo za Inter.

I zajedno pijemo sok od jagode,

i jedemo keksiće za decu.

I pridržava me da ne padnem dok šetamo klizavim centrom,

i brani me od pijanih idiota,

i vodi me gde god poželim.

Za ruku.

Uz poljubac.

I zove me telefonom

i lupetamo satima.

I ima našu pesmu u telefonu.

Želim da se zaljubim. Istinski. Zauvek.

Želim da trajemo.

A Ti, Gore, bolje ti je da si na mojoj strani, inače ćemo se prepirati do u beskonačno!

I dan kao ode. I ti se kao smešiš. I ništa te kao ne boli.

A ništa me i ne boli.

Sem činjenice da ne umem da budem srećna čak i kada mi se ispune ti čuveni snovi.

O njoj.

Ignorisao sam je narednih godina, mada se nešto nije ni trudila da mi privuče pažnju...

Nastavila je sa svojim životom, pa sam to isto učinio i ja.

Povremeno bih se zapitao gde je i šta radi, da li je ispunila bar jedan delić snova o kojima mi je neumorno pisala onda kada je još plakala zbog izgubljenih ratova ali i dalje vodila bitke. I te misli su prolazile kao opalo lišće na savskom keju po kom sam danima šetao..

Počeo sam da je zaboravljam, ali sam još uvek tih meseci krajičkom oka tražio njen bucmasti lik i zelene oči u svojoj blizini...nije ih bilo.

Upoznao sam nove oči, saslušao nove sne. Njeni su iščileli zajedno sa tim čudno ironičnim likom i stihovima koje mi je poklanjala...

Novi stihovi i protekla mladost doneli su nova iskustva i ispisali nove životne priče.

A onda sam je jednog dana sreo.

Nisam je prepoznao, javila se ona meni...

Nisam imao snage da joj pružim ruku.

Želeo sam da kažem toliko toga, ali reči su me na tren izdale.

Uskovitlana obećanja su se kao uragan vratila i

zabolelo je.

Izdao sam je...

A oči su joj bile mešavina sive i crvene.

Nisam ostao kraj nje.

.tužna, tužna mi je ova nedelja.

Možda smo i on i ja pogrešni, i možda će gubljenje vremena s njim uticati na moje buduće Ja, a možda i neće. Možda ću sresti svoju drugu polovinu i neće biti bitno s kim sam šetala u trećem razredu srednje škole, ni da li sam ga volela i koliko sam puta plakala zbog njega. 

Od sad ću raditi ono što mi odgovara.

Bez dlake na jeziku, bez prepreka pod nogama.

Sve dok sam srećna, dobro je.

Ionako ćemo svi završti na istom mestu,

zar ne?

Još jedan decembar.

Više ne verujem u ''biću zauvek tu''.

Jer, nećeš ostati, zar ne?

Danas si tu za neku drugu, sutra ćeš već biti za treću i tako dalje. Do one prave. Pretpostavljam neke koja neće imati gomilu mana kao ja.  Mogu se nadati da će tog jednog dana pružena ruka u pravom smeru rezultovati rukovanjem, ali, šta ako nas sudbina odvuče na totalno drugu stranu...?

Zato ne verujem. Govorim to njemu, a on me gleda tim čudno sitnim očima i potvrdno klima glavom. Otvoreno mu se predstavljam ogoljena do dna duše, ne krijem ništa. Govorim mu da želim da me mrzi, a on ne razume dubinu reči koje izgovaram... I protekle događaje koji su me na to naterali.

Mogla bih da pišem o tome kako ima divnu kovrdžavu kosu i kako se čudno osmehuje... O tome kako mi kupuje praline i kiselu vodu kad se napijem, kako me ljubi u obraze i voli kad pocrvenim. O tome kako njegova mama hoće da me upozna.

Mogla bih i o tome kako se kao deca smejemo ispred moje zgrade nekim glupostima do pet ujutru, svaki dan. I kako je zaista uvek uz mene, ali ne i zauvek.. Samo dok trajemo.

I kako drhtim dok mi ljubi vrat, i kako sam ponosna kad izađem sa njegovim drugovima...

Mogla bih, ali neću.

Više me te sitnice ne ispunjavaju.

Više me, zapravo, ništa ne ispunjava...

I boli me zub, i ne radi grejanje...

Tresem se, a drug mi šalje poruku:''Pogledaj kroz prozor, pada :)''

I tek kad ugledam prve pahulje, prislonim promrzle dlanove na zamagljena prozorska okna

i zadivljeno satima gledam taj prizor,

tek tada mi postane toplo,

i tek tada znam

da će jednom

sve biti u redu.