O njoj.

Ignorisao sam je narednih godina, mada se nešto nije ni trudila da mi privuče pažnju...

Nastavila je sa svojim životom, pa sam to isto učinio i ja.

Povremeno bih se zapitao gde je i šta radi, da li je ispunila bar jedan delić snova o kojima mi je neumorno pisala onda kada je još plakala zbog izgubljenih ratova ali i dalje vodila bitke. I te misli su prolazile kao opalo lišće na savskom keju po kom sam danima šetao..

Počeo sam da je zaboravljam, ali sam još uvek tih meseci krajičkom oka tražio njen bucmasti lik i zelene oči u svojoj blizini...nije ih bilo.

Upoznao sam nove oči, saslušao nove sne. Njeni su iščileli zajedno sa tim čudno ironičnim likom i stihovima koje mi je poklanjala...

Novi stihovi i protekla mladost doneli su nova iskustva i ispisali nove životne priče.

A onda sam je jednog dana sreo.

Nisam je prepoznao, javila se ona meni...

Nisam imao snage da joj pružim ruku.

Želeo sam da kažem toliko toga, ali reči su me na tren izdale.

Uskovitlana obećanja su se kao uragan vratila i

zabolelo je.

Izdao sam je...

A oči su joj bile mešavina sive i crvene.

Nisam ostao kraj nje.